Oko sebe je osećao zvuk. večna dinamika života dobila je svoj oblik: svi su skakali, vrištali, gurali se, pričali, pušili, ljubili se, pili. U toj dvorani svako stvorenje našlo je svoje mesto, jedno veliko pleme koje se moli velikom čoveku koji ispred njih sija u svetlu lasera i reflektora. Buka i dalje. Sada skoro više i ne može da čuje koliko ga uši bole i peku. Pokušava da zaboravi na sebe, da se pomeri iz svog tela, da se prepusti plimi buke i pokreta. Pokušavao je, ali nije mogao. Držao se za sebe i plašio da ako jednom pusti, više neće moći da se vrati. Bilo je to duhovno samoubistvo. U lažnom kolektivu poništiti sebe, zaboraviti i ostati ljuska. Pokušao je ponovo. Ovog puta jače, više i sa voljom da uspe. Još alkohola, još buke, skakanja, još tableta, još zaborava. Turdio se da isprati svaki ton tog haosa, svaki nadražaj je osećao u svojim kostima. I onda, lagano i bez najave, ugledao je svetlost veću od svih ostalih, onu koja zaslepljuje i veselo počeo da igra u njenom ritmu. Osećao je olakšanje i mir jer je napokon došao do nivoa prepuštanja i brisanja svesti.
Kasnije su ga našli na podu, izgaženog i izlomljenog jer ga drugi nisu ni videli. Imao je osmeh na licu kao da je želeo da mu se to desi. Svi su bili u čudu, kao da niko nije znao šta se desilo.
