-Kako bi me ubila da moraš? Da je iz nekog razloga moja smrt neophodna.
-Mislim da bih te ugušila jastukom, ali bih u tom trenutku insistirala da me ti na neki način kolješ. Drugačija smrt ne bi imala smisla. Moramo biti jedno drugom za vratom i u smrti.
-Znači išla bi tamo sa mnom? Ne bi me pustila da idem sam?
-Pustila bih te, ali ne dopuštam ti da saznaš smrt pre mene. To mi je na tako mnogo načina nedopustivo. Toliko smo mnogo stvari saznali zajedno i smrt deluje kao logičan nastavak tog niza.
-A šta bismo sa ostalima?
Sedeli su na staroj fontani iz koje je još pokoja kapljica izlazila. Oronuo i stari monument uzdizao se u znak pobede u nekom starom ratu. Ko je još čuo za pobedu sa žrtvama? Stotine hiljada ljudi da život za neku suludu ideju i onda to istoričari nazovu pobedom. U ratu nikada nije bilo pobednika i ova fontana pokazuje da i pobede stare i raspadaju se, nestaje život iz njih. Na malenom grafitu u unutrašnjosti fontane pisalo je: " Kada ti život da zajam, zalog je uvek tvoj život". Niko ga nije razumeo, ali osećali su neku odistinsku strahotu svaki put kada bi ga pročitali.
Priča se nastavila:
-Kojim ostalima? Ljudima?Pa oni nisu kao mi. Naprosto su obični i smrde.
-Zaista to misliš? Meni ništa u vezi sa mnom ne izgleda specijalno i posebno. Mi nismo tragični junaci današnjice, nismo heroji, pali anđeli ili junaci. Mi smo deca Depresije i Novog doba, običnost je naša priroda. Ti to ne vidiš, a tako je jasno. Misliš da si potpuno individualizovana, a zapravo te ti nagoni čine istom sa toliko drugih ljudi. E, draga moja, nije tebi ništa jasno.
-Ja...pa nekako...Čekaj!
-Čekam.
-Šta hoćeš od mene?
- Više ništa. Ne želim više ni da me ubiješ.
-E, pa videću ja tu smrt pre tebe i onda će mi sve biti jasno.
-Misliš da će ona da ti donese sve odgovore?
-Bar ću po njoj biti posebna.
Bacila se pod voz. Onaj spor, previše težak za svoje godine. I u tome nije bilo ničeg posebnog. A on? On je nestao sa prvim svetlom i kao da ga u ovom svetu nikada nije ni bilo.
