Ono što vam na samom početku uvek kažu: " Sve je, u fizici, više nego relativno." Meni to nikada nije bilo jasno, jer nisam mogao da sagledam svet i da ono što osećam i doživljavam relativizujem. Pripisujem to svojoj nesposobnosti da sagledam ovaj svet i kao da ne posedujem snagu da razumem kako on funkcioniše. Osećao sam se kao Šredingerova mačka koja ne može da se snađe, koja ne zna da je u kutiji. A onda sam jednog dana naleteo na Hajzenberga. Čitao sam ga, dokazivao svaku formulu, sve moguće eksperimente izveo, ali i dalje mi je izmicao, bežao u formule i sakrivao se iza komplikovanih termina. Sedeći sam,spremajući ispit i osečajuči se obično i maleno u odnosu na Univerzum i njegove tajne- javio mi se. Siguran sam da je postojao i pre mene, verovatno je opsedao i druge, ali sada je bio moj red. Toliko sam žarko želeo da shvatim, da saznam. Njegova senka se samo nasmejala i progovorila:
- Svi misle da se ja krijem velikim idejama, a ja sam zapravo minus i plus u formuli koja se proteže redovima. Samo je to dovoljno, promeniti naelektrisanje.
-Osećao sam da si ti samo jedan veliki fizičar koji poznaje pravila.
A kako ja da promenim svoj elekttricitet? Kako da se izmenim dovoljno?
- Ja sam onaj koji pravi jednačine.No, ipak  moraš da znaš, svaka promena nosi posledice, i najmanji minus moram da sredim.
-Ja samo želim da izmerim vreme, a da ga ne poremetim. Samo mi to daj.
-Ti samo želiš jedno mesto u jednačini, zar ne?
-Znaš da moram, nemam više ništa da izgubim, zato sam i tebe zvao.
-Uvek imaš nešto da izgubiš

Probudio se naglo kada je shvatio da je zaspao za stolom. Osećao se ošamućeno i vrat ga je jako boleo. Pokušao je da pogleda na sat i da otkrije koliko je vremena proveo u tom neprijatnom položaju i odjednom gledajući u kazaljke na satu osetio kako ga je zapljuskuje bujica impulsa. Odjednom se našao u beskrajnom vibrirajućem nizu različitih vremena i shavtio da je za svakoga jedna sekunda potpuno drugačijaa i da izaziva drugačiji impuls. Vreme ne postoji! Postoje samo vremena i on ih vidi i oseti. Oseća svetlost svuda oko sebe, oseća život drugih kako treperi i kako prolaze minuti i dani lako kao impulsi kroz nerve. Svako je gospodar svog vremena.
Osećao je moć da spozna svet. Osećao je da vidi vreme.

Ne možemo mu dozvoliti da nastavi ovako, osiliće se, počeće da menja vreme, otkriće da čim neko ima moć da ga sazna može i da ga promeni.

Nisam romantičar

Nisam romantičar, ali sanjam...
Nisam rommntičar ali osetim svaki titraj, svaki pogled i znak...
NISAM, a možeda samo to i želim...
Da se ne smirim, da ne umirim sva čula,
Ostati rastrzan, rastopljen u svetu koji nudi sve, ali i uskraćuje ono najvrednije...
Izgubiti smisao i naslađivati se gubitkom...

Jer je Sokrat još rekao da neistražen život ne vredi živeti

Nijedna misao ne sedi sama u našoj glavi, uvek stoji u društvu. Tek se poneke, neobične u svojoj virtuoznoj kreativnosti izdvoje i polete izvan ostalih. One navode na ludost, viku na ulici, osmehe prilikom povrede i sulude poglede u prazno. Ali, neke od njih su vredne jer nam pruže iskru nade da možemo sebe da promenimo i da poverujemo u Nadu ili se barem setimo da ona postoji, tamo, negde, sama.
To društvo misli često deluje vrlo destruktivno i haotično ukoliko se ne vodi računa o njihovom ponašanju mogu biti vrlo opasne. Misli koje rastu tokom noći nastrašnije su, a one koji se stvore s jutrom, najduže ostaju uz nas.
Ovo je jedan novi tok misli, i novi ciklus koji počinje, ne slučajno sa Sokratom. 

Senke na vodi

Nije mogao a da ne vidi senke na zidu...Igrale su se po površini slepih zidova koji su gledali negde dalkeo, u nekakakv okean. Osećao je da ne baca nikakvu senku po ovim zemaljskim putevima i da je sve što on može da se okrene dalje i nastavi da ne oseća. Tako je bilo lako gledati u tuđe fotografije, tuđe profile i živote. Nije imao ništa u svom inboksu, nije gradio svoj život na mreži, nije želeo nijedan dokaz da je živ. Samo je gledao u ekran i brojao piskesele osećajući se kao biljka koja se napaja veštačkim svetlom. Možda se on nije samo napajao, već je bio deo tog sveta. Nija znao za sunce, a nije ga ni gledao. Nije mu trebala nijedna osoba, samo redovi slova na praznom ekranu, pikseli i pikseli fotografija koje nije ni pokušavao da razume, samo je hteo da bude sasvim sam. U tolikom svetu, sa svim gradovima i okeanima, on je želeo da bude dete dvehiljaditog vremena. Kao onaj stari junak koji se rodio hiljadudevetstote. Ali, on je drugačiji. Onaj je imao svoju zemlju, imao je svoj oslonac u vodi jer je dete nestalnosti. 

Slučaj

Izvod iz medicinskog kartona
Slučaj Semjuela Maksvela
Velika opšta bolnica u Čarstonu

Dodatak:
Leva hemisfera podatke obrađuje sekvencijalno, a desna  istovremeno. Zbog toga desna hemisfera ne daje odovore u svakom trenutku i ostavlja levoj hemisferi da sama nađe razloge nekih uverenja i odluka koje ona donese. Samim tim desna hemisfera je više uključena u osećanja i kreativnost, a leva u logično zaključivanje, analiziranje i snalaženje u prostoru. Asocijativna polja su oblasti moždane kore u kojima se vrši složena obrada više različitih informacija koje dolaze iz raznih područja kore. Ona omogućavaju složene funkcije kao što su mišljenje, rasuđivanje, pamćenje, motivacija, emotivno ponašanje. Sva polja se nalaze i u levoj i u desnoj hemisferi, ali nemaju jednak funkcionalni značaj.Ukoliko bi se pojavila pregrada koja bi odvojila dve hemisfere, mozak bi laički rečeno bio "zbunjen" i tražio bi od neodgovarajućih asocijativnih polja da vrše dužnosti za koje nisu određeni. u tom slučaju dolazi do  entropizacije kore tačnije razbijanja logičkih sekvenci i poodvajanja mozga na dva odvojena sistema koji održavaju telo. Čovek može da preživi u ovakvom stanju, ali ne živi duže od 30 godina.

Doktorski nalaz:
Iz zapisa pacijenta vidimo da je reč o tipičnom slučaju entropizacije kore. Pacijent živi odvojen život i u ovom slučaju deli sve na levu i desnu kategoriju. Problem je nastao kada je tumor koji mu je blokirao mozak izvađen. Sada pacijent ne ume da izvrši nijednu složenu funkciju jer je njegov mozak toliko dugo živeo na podeljen način. 
Nemoguće je dati bilo kakavu dijagnozu u ovom trenutku.

Zapis pacijenta:
Ja sam rođen da vodim dvostruki život, da svako svoje delo podelim na dva. Ja živim leve i desne dane. Rodio sam se desnog dana, pa ih uvek nekako imam više, ali svaki svoj dan premeravam prema levoj ili desnoj strani. Sigurno se pitate kakvi su ti moji dani, ali uveravam vas da svi oni imaju podjednako smisla kao dani koje neki dele na radne i neradne, srećne i nesrećne, obićne i neobične jer logika je sasvim ista. Desni dani su mi zbog toga omiljeniji od levih, jer sam ja više desni čovek. Svaki moj desni dan uvek je veoma intenzivan i saobražen sa sadašnjošću. Pun je energije, i moja čula su naoštrena. Vidim kako fizičke sile crtaju linije svog dejstva, izračunavam verovatnoće, obime, brzine, otpore. Osećam svet u njegovim fizičkim i hemijskim reakcijama. Ništa nije toliko jednostavno za mene kao što je za običnog čoveka, o opet i ja živim isto toliko kao i on. Desnim danima spavam na desnoj strani kreveta, jedem desnom rukom i pišem s desna na levo. I muziku slušam svaki dan. Vreme je za mene toliko realtivno da se tih dana sećam obično fragmentirano, iscepano, a često ih i zaboravim. Ponekad budem besan i razjaren, pa počnem da crtam ogromna polja ljubičaste i plave trave i dok izvlačim linije moj bes uskoro postaje duboka empatija. Dobar sam čovek tih dana, ili se barem tako osećam.

Levi dani su nešto posebno. Kada živim levi dan imam utisak da nisam u njemu već u prošlim levim i budućim levim danima. taj dan nema svoj smisao, već zavisi od smisla koji mu ostali daju. On se podjednako odnosi na budućnost i na prošlost. Levim danima sam organizovan i metodičan, linearno posmatram čitav dan i organizujem svoje sećanje tako da se sećam svakog trenutka i onog iza njega. Uzrok ima svoju posledicu, a posledica vodi u proces, a proces u pojavu. Isto tako se i boje prelivaju: iz žute u narandžastu, iz  narandžaste u crvenu, pa u ljubičastu, u plavu, zelenu i ponovo u žutu. Svet menja boje. Hrana je sa leve strane jezika ukusnija, jastuk mi je šaren sa tufnama, rukopis mi je bolji, istančaniji. Jezici koje govorim levim danima su melodičniji, bogatiji od onih desnih. Nikada ne mogu da zaboravim leve dane jer su oni intenzivniji. I moje oči imaju drugu boju, a i lakše se krećem, jer prostor posmatram iz nebeske perspektive i sa lakoćom proračunavam vreme koje mi je potrebno da pređem sa jedne lokacije na drugu.

Danas sam prvi put doživeo dan koji nije bio ni levi ni desni. I zato sve ovo i pišem. Sve je izbrkano. Ne mogu da se setim kojom rukom da jedem i na kojoj strani kreveta da spavam. Moj život se sveo na odluke koje ja ne mogu da shvatim, i još važnije, da donesem. Neki demon mi je ušao u glavu i izbrkao sve, a sada ne mogu da ga izbacim. Video sam nekakve oznake, ali ne i njihov smisao. Slova ne mogu da čitam, samo mogu da pišem...

Velika kokoš

Kokoš je oblik. Oblik je svet i život. Iz njegovih krugova izlazi energija. Život. Samo je on potreban svetu. Svet živi i klija. A sve je krenulo od jedne obične kokoške. Žive i proklete. Da rađa sebe, da rađa svet i sve u njemu. Ona je crvena. Kao gasovi što se sijaju u vasioni. Kao lava koja probija ljusku da bi izašla u svet. Njenim moćima nema kraja. A tako je mala. Nije ni rat vodila, krv prolila za ideju, a ipak je velika. Ona nije samo Majka, ona je arhetip. Nesvodiva na jednu reč i misao. Oko nje postoji svet, a u njemu još jedan, i još jedan. Ja je nikada nije kraj, nikada nije samo jaje. To je slika, svet sastavljen iz drugih pomešanih života. Energija. Ne prestaje i ne nastaje, samo postoji. Prvorođeni dan bila je samo opna koju je razbio i drugi i treći. Svi ostali stvorili su vreme. Jer kokoška ne zna za vreme, ono je podređeno njoj, ne ona njemu. Njeno je pravo, jer je ona Majka misli. Sve je krenulo iz njene utrobe, i njenog dana. Okamenilo se vreme i u toj ljusci ostala je beskrajna energija. Ne samo jedna, naravno. Jedna je premalo, više je dovoljno. Univerzum se dosađuje, pa mu je ona donela svet u svetu. Poklon dostojan boga, a samo ona je Jedna i prva. Samo je ona i mogla biti prva. Nikada rođena, nikada živa, ali večna. Poput svoje deca ona luta i daje. Sve što ima prenosi u novo, u postojanje. Ona uvek leti, ali to ne zna oko. Zna, ali ne oseti um. Vidi više. A mi smo joj verne sluge. I njenom Velikom jajetu.



http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Zanimljivosti/373119/Pogledajte-Kokoska-u-Kini-snela-dzinovsko-jaje-u-kojem-je-bilo-jos-jedno-jaje

Priča za sto

- Uvek sam mislila da svako ima svog vampira koji ga vreba i samo čeka da se osveti za sve dane provedene u mraku.

- Podsvest ima takve implikacije. Ona kada je ugušena postaje divlja životinja, možemo reći i biće poput vampira i hvatajući se naše strasti počinje da proganja.

- Čitala sam u nekoj knjizi da život i ima smisla baš zbog te druge, nesaznatne strane, jer da nje nema, mi bismo bili samo robovi vremena. Bezizlazno izgubljeni u monotoniji sveta.

- Ja sam uvek milslio da moja prošlost ima oblik slona. Činilo mi se da me neko njom pritiska i želi o dmene nešto veliko. 

- Moja je neka krvoločna mačka, sigurno je tako. I onda me vreba iz mraka i tera me da se osećam loše što sam pojela dva velika mafina u pola noći......

Sa druge strane ulice, na jednom drugom i dalekom svetu sedeli su jedan vampir, slon i tigar za stolom. Oni jesu opisani ovim imenicama, ali to su samo blage predstave onoga što oni jesu. Mi ih ne možemo spoznati, ali oni postoje u našem smislu reči jer postojiati znači delovati. A njihovo delovanje traje dugo.

Razmatrali su koliko i kada treba da pritisnu svoje ljudske "svesti" ako bi počele iole neki poduhvat ili promenile svoj život nabolje. Zapravo, oni su znali da su stra epska vremena gotova, da više nema krvavih osveta i novih pohoda, nije se ni jelo ni volelo više kao pre. No, novi svetovi donose nova pravila, pa i u njima treba naći mrve herojstva, čojstva i još nekih vrednnosti kojih ova zanimljiva skupina nije mogla da se seti.

Izgubljen

Bio je to dan kao i svaki drugi. Ali osećao sam da nešto nije u redu. Imao sam osećaj da sam nešto izgubio, ali nisam mogao da se setim šta bi to moglo biti. Morao sam da prevrnem naopačke svoje džepove i dan da bih shvatio beš čega sam ostao. Dobro, dakle: sedim na ivičnjaku (kao i obično), pijem jeftino pivo (kao i inače) i flaša mi je u desnoj ruci, dok mi je leva u džepu. Ključevi mi vise oko vrata (da ih ne bi negde izgubio), a imam još pedeset dinara u džepu. To je to. Dalje, imam kuću u Dostojevskoj 12, i u njoj je moja žena koja trenutno kuva neku testeninu i priprema nekakav ručak koji ja nikada ne pojedem jer je uvek bljutav. Sin mi ima osam godina i ide u školu. Mama mi je u jednom dalekom selu čije sam ime zaboravio, ali nije to ono što me zaista muči. Živim u Jarku. Sve ulice su baš onakve kakave su uvek bile, ljudi su isti, a i prodavnica ispred koje sedim se nije menjala vec dvadeset godina. Sve je oko mene isto. Čitav svet koji živi i umire postoji na isti način kao i juče, a ipak nešto je drugačije. Možda sam ja u pitanju. Pluća su mi načeta, srce je trenutno dobro, imao sam operaciju testisa, ali sada sam dobro. Znam da ne mogu više imati decu. Jetra me ponekad izdaje, ali inače je dobro. Ne mogu više da razmišljam, boli me ovo pasje srce od naprezanja. Izgubio sam nešto do čega ne mogu da dođem, ne mogu da ga sagledam i pronađem, a ipak znam da sam to imao i da je sada otišlo u nepovrat. Ja sedim slomljen, i želim da se proderem kako mi je neko ukrao ono najvrednije, a ja sam zaboravio. Svet mi je bio tuđ, a video sam ga istim očima. 

Prekidač ili kako sam spoznao sebe

Neverovatnio je koliko mali prostor koji mislimo da poznajemo može da iznenadi. Ja nikada nisam imao probleme u ovom stanu. Uvek je sve bilo na svom mestu, svetlo je sijalo na plafonu,  lampa je bila pored kreveta i jedna sveća je bila u kuhinji. Napolju je bilo uvek premalo svetla, premalo boja. Stan je bio kutija, jedna mala-velika kutija, moj svet. Znate kakav je osećaj kada taj stan u kome ste dobije vaše obrise i uskoro počinjete njega da osećate kao svoje telo. Ja sam znao da je ta prostorija moj organizam, moj život. Srce je kucalo u kuhinji. Tik-tak-tik-tak. Tost je bio gotov! Kucala je rerna koja me je obaveštavala da je nešto u njoj gotovo. Nisam znao šta je to. Klima naspram kreveta vršila je funkciju pluća koja su se duvala, punila vazduhom, a zatim ga izbacivale na mene. Shvatio sam da ja zapravo postojim kao PARAZIT. Nije ovo moj stan, moje mesto, ali van njega ja ne mogu. Živim li u SEBI ili SOBI, ja to više ne znam. Jedno e i jedno o prave veliku razliku. Vičem, vrištim, ali niko me ne čuje. Creva su mi se vukla po kupatilu, ono je bilo digestivni trakt,  pun smrada i kesa sa smećem. Nisam tamo išao često. Nadimao sam se od nervoze i klaustofobije. Imao sam osećaj da me neko posmatra, da me je rasekao i čeprka mi po organima. A opet, bio sam sam u stanu, u kuhinji, na izvoru života. Jeo sam svoj tost i ružnu kafu. Napolju je sijalo nešto, ali nisam bio siguran šta. Zaboravio sam koji je dan, a na satu nisam video brojeve. Verovatno ne vidim dobro. Doktor bi mi pomogao jer šta ako neki tumor raste u mojoj glavi pa mi zaklanja oči? Šta ako ne mogu od njega da vidim? Jao, pa ja nikada nisam bio kod lekara, nisam stvarno. Možda mi zubi ne rastu kako treba ili mi je bubreg zapušen? Ja to ne znam. A zaboravio sam koji je danas dan i nedelja. Sati prolaze, ali ja ne mogu da ih brojim. Počeo sam da gasim sve aparate po stanu, nerviraju me crvene oči koje me gledaju, kao da sam u nekom svemirskom brodu sa robotima koji žele da me prožderu. Da, da, toster me mrko gleda, a i šporet sija zlim očima, a ipak on ih nema. Hteo sam da se igram sa svetlom, da mu promenim boju, ali nije mi išlo. Bilo je isto, uvek svuda, pod krevetom, ćebetom, na podu. Reflektori su bili upereni u mene jer sam na jednoj velikoj pozornici.  Pogledao sam unaokolo želeći nešto da nađem i video neki papir. Bio je zgužvan i mastan, a na njemu je pisalo " Pritisni (pre)kidač." Zmaisli to- (pre)kidač! Šta bi bilo da se prekidač zove zakidač ili pokidač. Onda bismo verovatno išli u druge svetove pritiskom na pokidač ili bismo bili zakinuti za neki svet zakidačem. Ja ću da izmislim novo ime- okidač. On kada okine svet će prestati, vreme će ispariti, a moj svrab će da nestane zauvek. Pokušao sam jednom da ga "okinem". Nije se desilo ništa. A onda, sasvim slučajno su se sva svetla ugasila. Tada sam se našao u vodenom mraku u kome sam pokušavao da udahnem, samo malo vazduha, za mrvu svetla.

Prekidač

Svetlo bilo previše jako.
Nisam mogla da zaspim.
Sijalo je previše.
On prekida stvarnost i ulazi u san.
ON prekida san i vodi nas u smrt.
On je okidač.
Kada proverim da li radi onda znam gde se nalazim, da li sam u ovom ili onom svetu. Inače ne znam.