петак, 29. новембар 2013.

Senke na vodi

Nije mogao a da ne vidi senke na zidu...Igrale su se po površini slepih zidova koji su gledali negde dalkeo, u nekakakv okean. Osećao je da ne baca nikakvu senku po ovim zemaljskim putevima i da je sve što on može da se okrene dalje i nastavi da ne oseća. Tako je bilo lako gledati u tuđe fotografije, tuđe profile i živote. Nije imao ništa u svom inboksu, nije gradio svoj život na mreži, nije želeo nijedan dokaz da je živ. Samo je gledao u ekran i brojao piskesele osećajući se kao biljka koja se napaja veštačkim svetlom. Možda se on nije samo napajao, već je bio deo tog sveta. Nija znao za sunce, a nije ga ni gledao. Nije mu trebala nijedna osoba, samo redovi slova na praznom ekranu, pikseli i pikseli fotografija koje nije ni pokušavao da razume, samo je hteo da bude sasvim sam. U tolikom svetu, sa svim gradovima i okeanima, on je želeo da bude dete dvehiljaditog vremena. Kao onaj stari junak koji se rodio hiljadudevetstote. Ali, on je drugačiji. Onaj je imao svoju zemlju, imao je svoj oslonac u vodi jer je dete nestalnosti. 

четвртак, 23. мај 2013.

Slučaj

Izvod iz medicinskog kartona
Slučaj Semjuela Maksvela
Velika opšta bolnica u Čarstonu

Dodatak:
Leva hemisfera podatke obrađuje sekvencijalno, a desna  istovremeno. Zbog toga desna hemisfera ne daje odovore u svakom trenutku i ostavlja levoj hemisferi da sama nađe razloge nekih uverenja i odluka koje ona donese. Samim tim desna hemisfera je više uključena u osećanja i kreativnost, a leva u logično zaključivanje, analiziranje i snalaženje u prostoru. Asocijativna polja su oblasti moždane kore u kojima se vrši složena obrada više različitih informacija koje dolaze iz raznih područja kore. Ona omogućavaju složene funkcije kao što su mišljenje, rasuđivanje, pamćenje, motivacija, emotivno ponašanje. Sva polja se nalaze i u levoj i u desnoj hemisferi, ali nemaju jednak funkcionalni značaj.Ukoliko bi se pojavila pregrada koja bi odvojila dve hemisfere, mozak bi laički rečeno bio "zbunjen" i tražio bi od neodgovarajućih asocijativnih polja da vrše dužnosti za koje nisu određeni. u tom slučaju dolazi do  entropizacije kore tačnije razbijanja logičkih sekvenci i poodvajanja mozga na dva odvojena sistema koji održavaju telo. Čovek može da preživi u ovakvom stanju, ali ne živi duže od 30 godina.

Doktorski nalaz:
Iz zapisa pacijenta vidimo da je reč o tipičnom slučaju entropizacije kore. Pacijent živi odvojen život i u ovom slučaju deli sve na levu i desnu kategoriju. Problem je nastao kada je tumor koji mu je blokirao mozak izvađen. Sada pacijent ne ume da izvrši nijednu složenu funkciju jer je njegov mozak toliko dugo živeo na podeljen način. 
Nemoguće je dati bilo kakavu dijagnozu u ovom trenutku.

Zapis pacijenta:
Ja sam rođen da vodim dvostruki život, da svako svoje delo podelim na dva. Ja živim leve i desne dane. Rodio sam se desnog dana, pa ih uvek nekako imam više, ali svaki svoj dan premeravam prema levoj ili desnoj strani. Sigurno se pitate kakvi su ti moji dani, ali uveravam vas da svi oni imaju podjednako smisla kao dani koje neki dele na radne i neradne, srećne i nesrećne, obićne i neobične jer logika je sasvim ista. Desni dani su mi zbog toga omiljeniji od levih, jer sam ja više desni čovek. Svaki moj desni dan uvek je veoma intenzivan i saobražen sa sadašnjošću. Pun je energije, i moja čula su naoštrena. Vidim kako fizičke sile crtaju linije svog dejstva, izračunavam verovatnoće, obime, brzine, otpore. Osećam svet u njegovim fizičkim i hemijskim reakcijama. Ništa nije toliko jednostavno za mene kao što je za običnog čoveka, o opet i ja živim isto toliko kao i on. Desnim danima spavam na desnoj strani kreveta, jedem desnom rukom i pišem s desna na levo. I muziku slušam svaki dan. Vreme je za mene toliko realtivno da se tih dana sećam obično fragmentirano, iscepano, a često ih i zaboravim. Ponekad budem besan i razjaren, pa počnem da crtam ogromna polja ljubičaste i plave trave i dok izvlačim linije moj bes uskoro postaje duboka empatija. Dobar sam čovek tih dana, ili se barem tako osećam.

Levi dani su nešto posebno. Kada živim levi dan imam utisak da nisam u njemu već u prošlim levim i budućim levim danima. taj dan nema svoj smisao, već zavisi od smisla koji mu ostali daju. On se podjednako odnosi na budućnost i na prošlost. Levim danima sam organizovan i metodičan, linearno posmatram čitav dan i organizujem svoje sećanje tako da se sećam svakog trenutka i onog iza njega. Uzrok ima svoju posledicu, a posledica vodi u proces, a proces u pojavu. Isto tako se i boje prelivaju: iz žute u narandžastu, iz  narandžaste u crvenu, pa u ljubičastu, u plavu, zelenu i ponovo u žutu. Svet menja boje. Hrana je sa leve strane jezika ukusnija, jastuk mi je šaren sa tufnama, rukopis mi je bolji, istančaniji. Jezici koje govorim levim danima su melodičniji, bogatiji od onih desnih. Nikada ne mogu da zaboravim leve dane jer su oni intenzivniji. I moje oči imaju drugu boju, a i lakše se krećem, jer prostor posmatram iz nebeske perspektive i sa lakoćom proračunavam vreme koje mi je potrebno da pređem sa jedne lokacije na drugu.

Danas sam prvi put doživeo dan koji nije bio ni levi ni desni. I zato sve ovo i pišem. Sve je izbrkano. Ne mogu da se setim kojom rukom da jedem i na kojoj strani kreveta da spavam. Moj život se sveo na odluke koje ja ne mogu da shvatim, i još važnije, da donesem. Neki demon mi je ušao u glavu i izbrkao sve, a sada ne mogu da ga izbacim. Video sam nekakve oznake, ali ne i njihov smisao. Slova ne mogu da čitam, samo mogu da pišem...

петак, 22. март 2013.

Velika kokoš


Kokoš je oblik. Oblik je svet i život. Iz njegovih krugova izlazi energija. Život. Samo je on potreban svetu. Svet živi i klija. A sve je krenulo od jedne obične kokoške. Žive i proklete. Da rađa sebe, da rađa svet i sve u njemu. Ona je crvena. Kao gasovi što se sijaju u vasioni. Kao lava koja probija ljusku da bi izašla u svet. Njenim moćima nema kraja. A tako je mala. Nije ni rat vodila, krv prolila za ideju, a ipak je velika. Ona nije samo Majka, ona je arhetip. Nesvodiva na jednu reč i misao. Oko nje postoji svet, a u njemu još jedan, i još jedan. Ja je nikada nije kraj, nikada nije samo jaje. To je slika, svet sastavljen iz drugih pomešanih života. Energija. Ne prestaje i ne nastaje, samo postoji. Prvorođeni dan bila je samo opna koju je razbio i drugi i treći. Svi ostali stvorili su vreme. Jer kokoška ne zna za vreme, ono je podređeno njoj, ne ona njemu. Njeno je pravo, jer je ona Majka misli. Sve je krenulo iz njene utrobe, i njenog dana. Okamenilo se vreme i u toj ljusci ostala je beskrajna energija. Ne samo jedna, naravno. Jedna je premalo, više je dovoljno. Univerzum se dosađuje, pa mu je ona donela svet u svetu. Poklon dostojan boga, a samo ona je Jedna i prva. Samo je ona i mogla biti prva. Nikada rođena, nikada živa, ali večna. Poput svoje deca ona luta i daje. Sve što ima prenosi u novo, u postojanje. Ona uvek leti, ali to ne zna oko. Zna, ali ne oseti um. Vidi više. A mi smo joj verne sluge. I njenom Velikom jajetu.



http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Zanimljivosti/373119/Pogledajte-Kokoska-u-Kini-snela-dzinovsko-jaje-u-kojem-je-bilo-jos-jedno-jaje

понедељак, 11. март 2013.

Priča za sto

- Uvek sam mislila da svako ima svog vampira koji ga vreba i samo čeka da se osveti za sve dane provedene u mraku.
- Podsvest ima takve implikacije. Ona kada je ugušena postaje divlja životinja, možemo reći i biće poput vampira i hvatajući se naše strasti počinje da proganja.
- Čitala sam u nekoj knjizi da život i ima smisla baš zbog te druge, nesaznatne strane, jer da nje nema, mi bismo bili samo robovi vremena. Bezizlazno izgubljeni u monotoniji sveta.
- Ja sam uvek milslio da moja prošlost ima oblik slona. Činilo mi se da me neko njom pritiska i želi o dmene nešto veliko. 
- Moja je neka krvoločna mačka, sigurno je tako. I onda me vreba iz mraka i tera me da se osećam loše što sam pojela dva velika mafina u pola noći......

Sa druge strane ulice, na jednom drugom i dalekom svetu sedeli su jedan vampir, slon i tigar za stolom. Oni jesu opisani ovim imenicama, ali to su samo blage predstave onoga što oni jesu. Mi ih ne možemo spoznati, ali oni postoje u našem smislu reči jer postojiati znači delovati. A njihovo delovanje traje dugo.
Razmatrali su koliko i kada treba da pritisnu svoje ljudske "svesti" ako bi počele iole neki poduhvat ili promenile svoj život nabolje. Zapravo, oni su znali da su stra epska vremena gotova, da više nema krvavih osveta i novih pohoda, nije se ni jelo ni volelo više kao pre. No, novi svetovi donose nova pravila, pa i u njima treba naći mrve herojstva, čojstva i još nekih vrednnosti kojih ova zanimljiva skupina nije mogla da se seti.

Izgubljen

Bio je to dan kao i svaki drugi. Ali osećao sam da nešto nije u redu. Imao sam osećaj da sam nešto izgubio, ali nisam mogao da se setim šta bi to moglo biti. Morao sam da prevrnem naopačke svoje džepove i dan da bih shvatio beš čega sam ostao. Dobro, dakle: sedim na ivičnjaku (kao i obično), pijem jeftino pivo (kao i inače) i flaša mi je u desnoj ruci, dok mi je leva u džepu. Ključevi mi vise oko vrata (da ih ne bi negde izgubio), a imam još pedeset dinara u džepu. To je to. Dalje, imam kuću u Dostojevskoj 12, i u njoj je moja žena koja trenutno kuva neku testeninu i priprema nekakav ručak koji ja nikada ne pojedem jer je uvek bljutav. Sin mi ima osam godina i ide u školu. Mama mi je u jednom dalekom selu čije sam ime zaboravio, ali nije to ono što me zaista muči. Živim u Jarku. Sve ulice su baš onakve kakave su uvek bile, ljudi su isti, a i prodavnica ispred koje sedim se nije menjala vec dvadeset godina. Sve je oko mene isto. Čitav svet koji živi i umire postoji na isti način kao i juče, a ipak nešto je drugačije. Možda sam ja u pitanju. Pluća su mi načeta, srce je trenutno dobro, imao sam operaciju testisa, ali sada sam dobro. Znam da ne mogu više imati decu. Jetra me ponekad izdaje, ali inače je dobro. Ne mogu više da razmišljam, boli me ovo pasje srce od naprezanja. Izgubio sam nešto do čega ne mogu da dođem, ne mogu da ga sagledam i pronađem, a ipak znam da sam to imao i da je sada otišlo u nepovrat. Ja sedim slomljen, i želim da se proderem kako mi je neko ukrao ono najvrednije, a ja sam zaboravio. Svet mi je bio tuđ, a video sam ga istim očima. 

среда, 23. јануар 2013.

Prekidač ili kako sam spoznao sebe

Neverovatnio je koliko mali prostor koji mislimo da poznajemo može da iznenadi. Ja nikada nisam imao probleme u ovom stanu. Uvek je sve bilo na svom mestu, svetlo je sijalo na plafonu,  lampa je bila pored kreveta i jedna sveća je bila u kuhinji. Napolju je bilo uvek premalo svetla, premalo boja. Stan je bio kutija, jedna mala-velika kutija, moj svet. Znate kakav je osećaj kada taj stan u kome ste dobije vaše obrise i uskoro počinjete njega da osećate kao svoje telo. Ja sam znao da je ta prostorija moj organizam, moj život. Srce je kucalo u kuhinji. Tik-tak-tik-tak. Tost je bio gotov! Kucala je rerna koja me je obaveštavala da je nešto u njoj gotovo. Nisam znao šta je to. Klima naspram kreveta vršila je funkciju pluća koja su se duvala, punila vazduhom, a zatim ga izbacivale na mene. Shvatio sam da ja zapravo postojim kao PARAZIT. Nije ovo moj stan, moje mesto, ali van njega ja ne mogu. Živim li u SEBI ili SOBI, ja to više ne znam. Jedno e i jedno o prave veliku razliku. Vičem, vrištim, ali niko me ne čuje. Creva su mi se vukla po kupatilu, ono je bilo digestivni trakt,  pun smrada i kesa sa smećem. Nisam tamo išao često. Nadimao sam se od nervoze i klaustofobije. Imao sam osećaj da me neko posmatra, da me je rasekao i čeprka mi po organima. A opet, bio sam sam u stanu, u kuhinji, na izvoru života. Jeo sam svoj tost i ružnu kafu. Napolju je sijalo nešto, ali nisam bio siguran šta. Zaboravio sam koji je dan, a na satu nisam video brojeve. Verovatno ne vidim dobro. Doktor bi mi pomogao jer šta ako neki tumor raste u mojoj glavi pa mi zaklanja oči? Šta ako ne mogu od njega da vidim? Jao, pa ja nikada nisam bio kod lekara, nisam stvarno. Možda mi zubi ne rastu kako treba ili mi je bubreg zapušen? Ja to ne znam. A zaboravio sam koji je danas dan i nedelja. Sati prolaze, ali ja ne mogu da ih brojim. Počeo sam da gasim sve aparate po stanu, nerviraju me crvene oči koje me gledaju, kao da sam u nekom svemirskom brodu sa robotima koji žele da me prožderu. Da, da, toster me mrko gleda, a i šporet sija zlim očima, a ipak on ih nema. Hteo sam da se igram sa svetlom, da mu promenim boju, ali nije mi išlo. Bilo je isto, uvek svuda, pod krevetom, ćebetom, na podu. Reflektori su bili upereni u mene jer sam na jednoj velikoj pozornici.  Pogledao sam unaokolo želeći nešto da nađem i video neki papir. Bio je zgužvan i mastan, a na njemu je pisalo " Pritisni (pre)kidač." Zmaisli to- (pre)kidač! Šta bi bilo da se prekidač zove zakidač ili pokidač. Onda bismo verovatno išli u druge svetove pritiskom na pokidač ili bismo bili zakinuti za neki svet zakidačem. Ja ću da izmislim novo ime- okidač. On kada okine svet će prestati, vreme će ispariti, a moj svrab će da nestane zauvek. Pokušao sam jednom da ga "okinem". Nije se desilo ništa. A onda, sasvim slučajno su se sva svetla ugasila. Tada sam se našao u vodenom mraku u kome sam pokušavao da udahnem, samo malo vazduha, za mrvu svetla.

уторак, 15. јануар 2013.

Prekidač

Svetlo bilo previše jako.
Nisam mogla da zaspim.
Sijalo je previše.
On prekida stvarnost i ulazi u san.
ON prekida san i vodi nas u smrt.
On je okidač.
Kada proverim da li radi onda znam gde se nalazim, da li sam u ovom ili onom svetu. Inače ne znam.

субота, 12. јануар 2013.

Šta je istorija?
Ona je van svakog od nas, a istovremeno je mi stvaramo. Ona je kao vreme, nesaznatna, ogromna, veća od svih nas. Mi je osetimo i doživljavamo, ali ne znamo kako da upravljamo njom. A možda je i dobro što je tako.
Postoji ona stara priča o Simonu Čudotvorcu. To je istorija, a mi ne možemo nikako da saznamo sve, kao da nam ona ne da da vidimo. Vreme je njen verni pratilac. Na osnovu posmrtnih počasti vidimo šta će živeti, a šta umreti. Oboje su surovi prema svakome od nas. Sve što znamo o istoriji- mrtvo je, kao da je svaka knjiga enciklopedija mrtvih dana, ljudi, relikta. Toliko se umire da više nema mesta na onom svetu, pa su svi počeli da pričaju legende o spavačima, o ljudima koji samo spavaju i čekaju da odu na drugi svet, da se probude iz košmara spavanja i da počnu da žive drugi život. Jer svi znaju za dualnostst sveta, davno je prestala da postoji smrt. San i java se samo prepliću, a kada naiđemo na ogledalo nepoznatog tek tada znamo šta je naš život- san iili java. A kada u njemu pronađemo smisao, onda možemo postati majstori. A svaki majstor ima svog učenika koga uči da postane sanjar ili čudotvorac. Ali to su oni veliki, oni koji su govorili da je slavno za otadžbinu mreti, a i sami su znali da su to sve iluzije. Oni su jeli živote ideologijama i pisali knjige kraljeva i budala u kojima se nije znalo ko je lud, a ko ubica. Takvi smo svi mi. Staljin, crvene marke sa likom Lenjina, svi su oni bili ubice,a veliki su. Vidiš li u kakvom mi svetu živimo? Da li ti je jasno. Nema više vremena, postoje samo činjenice, dokumenti, prepiske, enciklopedije, poštanske marke, pisma, članci...To je sve što postoji. Sve ono van linija ovog teksta ne može da se računa, knjiga iz istorije je ona sama. Neka ti to bude dovoljno. Meni je to pričao veliki majstor D.K. , a ja od tebe pravim svog učenika.

уторак, 25. децембар 2012.

Svinje u nama

Da li sam ja jedan pas ili čovek?Možda sam i svinja? Može li jedan pas biti čovekolik ili samo ljudi mogu biti psi. Ne znam ni sam da li sam ono što sam mislio. Možda i nisam. Možda je toliko vremena prošlo od kada sam se probudio sa repom da se više i ne sećam kako je bilo u ljudskom obliku. Da, ja sam definitivno pas! Vodim pasji život i nije mi potrebno pasje srce, dovoljno je i ovo moje, nekada veliko, a sada jadno. Zapravo, nisu psi ni tako loši. Ja sam svinja! Ništa ne znam , jedem sranja koja mi daju. I čitav život je tako lagan. Ni oko čega se ja ne brinem. Samo jedem, debljam se prvo sa strane pa kasnije i poreko čitavog trbuha. I idem ka crvenoj kapiji. Samo jednoj, da me od ovog obora spase, ako spas uopšte postoji.

четвртак, 13. децембар 2012.

Sabrana dela mrtvog pesnika

Književne večeri poput ove bile su samo skupina mrtvih duša i izgubljenih duhova. U mračnim uglovima zamagljenog kafea, sedela su stvorenja koja kao da ne pripadaju ovom svetu. Bili su senke sebe samih, sa alkoholom ispred sebe i očima koje se cakle. U tom limbičnom raspolođenju, u magli duvana, sedela je jedna osvetljena duša. Njeno lice bilo je obojeno i njene mutne oči svima jasno vidljive jer nju su mogli da vide, ali i da čuju njen umilni glas. Ona je bila Narator. Čitajući melanholične stihove pomerala je prostor i bojila mrak bojama svog glasa. Bile su to strašne boje koje su počinjale šapatom ljubavnika, a završavale se vriskom žene pred smrt. Njena drama odvijala se u tom čeličnom polu-svetu. Sa svakom rečju ona je umirala i vraćala se u život.
Na redu je bila nova pesma, autor se zvao Ivan Crnopoljac i ovu pesmu su našli njemu u džepu kada je skončao na jednoj klupi u parku, sasvim sam (pošto je naš Narator u slobodno vreme i  medicinska sestra, među privatnim stvarima preminulog je pronašla ovaj papir i obratila je pažnju na ove stihove i rešila da ih svojoj publici predstavi jer i mrtvi imaju glas i zaslužuju pomen).

Veruješ li u magiju?
Veruješ li u magiju? 
Veruješ li u magiju?
Veruješ ...li ... u ...magiju...
Dok je padao sneg,
Dok je padao sneg,
Dok je padao sneg,
Dok...je...padao...sneg...
Počeo sam da verujem, 
Počeo sam da verujem,oje
Počeo sam da verujem....

Iznenada je iz tog mraka izronio jedan glas, pun besa i nasrtljivosti. Počeo je da viče iz sveg glasa i udara sve oko sebe:

-Hej, pa šta je ovo? Čovek dođe da se uroni u ovaj mrak, u umirujuće reči nekog tamo pesnika, a vi mi dajete govna. Pa ne može to tako. Vi nas ovde sve lažete! Dolazimo da zaboravimo, da slušamo opise umirujuće prirode, priče o umrlim ženama koje ćemo još neki put videti, a ne da slušamo o nekim izgubljenim duše...Baš mene briga za njih! Hoću neke lagane stihove, hoću slike.... Ne znate vi ništa! NIŠTA! Od ovih bučnih glasova i boja glava će mi pući. Nosite se dalje odavde!!!

Počeo sam da verujem, 
Počeo sam da verujem,
Počeo ...sam...da...verujem u boje...
Boje su bolje, 
Boje su boje,
Boje su bolje....

Javili su se još neki glasovi, da se pridruže ovom besu:

- Tako je! Šta to pokušavate da nam kažete? ŠTA? Mene je žena danas napustila i otišla sa mojim bratom. Ej! Znate li vi kako je meni! Neću sada da me terate da verujem u nekakvu magiju. Poslala mi je pismo, da kaže da joj ne trebam više. A i dete imamo! Ovo je pseći život. Pljujem ja na tu magiju! Dođe mi da vas sve poubijam! Sve! I te vaše boje!!!

-Mene su  ščepale za dušu i nisu mi dale da dišem. Te iste boje! Da, da, one. Brata su mi uzele, zaposele i bacile. Znam da nije bio dobar umetnik, ali im je dao čitavog sebe i nestao. Kada im neko više ne treba one ga bace ovde gde sam i ja završio.Sa njima je jednostavno poslovati... Proganjale su me u  snovima sve dok ih nisam poslušao.Ne postoje mali kompromisi, zapamtite! Kada je sve gorelo one su igrale, ušle u začarano kolo. Morao sam da nastavim dalje, samo da ih vidim...kako igraju...kakao se njišu...u vatri.

Boje su bolje,
Boje su bolje,
Boje su bolje,
Boje....su...bolje...
Od njih ne vidim, 
Od njih ne vidim,
Od njih ne vidim...

-Meni je danas umro poslednji unuk, Đorđe. Nikoga na svetu nemam. Ostao sam bez ikoga... Moj život je jedno veliko polje na kom stojim i osećam samo hladnoću. Kada izađem odavde, mogu samo da umrem i nestanem jer nema za mene utehe...a ni života.

Od njih ne vidim,
Ne...vidim...groblje....
Ne vidim groblje,
Ne vidim groblje,
Ne vidim groblje...jer...
Sve zaboravljam,
Sve zaboravljam,
Sve...zaboravljam...

Glas Naratora je odjekivao, pomerao sve snopove svetlosti i linije dima. Mrak se tresao pod njenim glasom i sve rešetke su odjekivale. Mnogi su pamtili ovo zatvorsko veče jer je bilo važno. Reč je oživela ove sitne ljude i dala im sebe.

Sve zaboravljam...pa i sebe...
I sebe,
I sebe,
Samo sebe.