Plivanje

 Lako je plivati u čistoj letnjoj svetlucavoj vodi. Uživati u njejoj mekoći i mirisu. Ne poželim da je napustim iako je vremenom postajala crna od katrana i nafte. Morala sam otići. Kasnije, dođoh u Grad koji je trebalo da isuši svu prljavštinu  u kojoj sam se nalazila. Da mi ulije malo nade u pronalazak svog mesta na ovom svetu. Nažalost, bila je to velika i mutna bara koja smrdi i pohranjuje i mrtve i žive podjednako. Plaivala sam ja u toj bari, po smetilištima i pijacama, smrdljivim ulicama. Bolesno sam držala glavu da ne padne, da ne završi u tom mulju na dnu. O, tako sam se plašila stvorenja koja iz mraka jedu sve i svakoga. Nekada je život bio beskrajno dubljenje sebe, ljuštenje svesti i savesti sve dok ničega od mene ne ostane. Odbijala sam, plivala, bivala udavljena i ponovo izlazila na površinu. Talasi su zaoljuskivali maoje modro lice, osećala sam na sebi smrad kanalizacija i buku grada.
 Jednom sam naišla na još jedno vodeno stvorenje, u istom smo pravcu gledali i ka istim izlazima plivali. Zajednički smrad mi nikad nije smetao, ali ono je jednog dana postalo ljubičasto od isparenja i buke i ostavio me. Čak sam i slabje počela da vidim od isparenja, pa je svet postao mrlja. Polako sam tonula u vodu, niko mi nije mogao dati ruku, kao da ih niko nije imao. Imala sam osećaj kao da napokon uživam u toj vodi oko sebe, da  je udišem potpuno i iskreno jer više ne želim napolje. Dajte mi mira, samo vas to molim, ako nisam znala sa talasima da se izborim, nek mi makar mir i mračno dno ostanu. Samo vas to molim...

Deca mraka

-Kako bi me ubila da moraš? Da je iz nekog razloga moja smrt neophodna.

-Mislim da bih te ugušila jastukom, ali bih u tom trenutku insistirala da me ti na neki način kolješ. Drugačija smrt ne bi imala smisla. Moramo biti jedno drugom za vratom i u smrti.

-Znači išla bi tamo sa mnom? Ne bi me pustila da idem sam?

-Pustila bih te, ali ne dopuštam ti da saznaš smrt pre mene. To mi je na tako mnogo načina nedopustivo. Toliko smo mnogo stvari saznali zajedno i smrt deluje kao logičan nastavak tog niza.

-A šta bismo sa ostalima?

Sedeli su na staroj fontani iz koje je još pokoja kapljica izlazila. Oronuo i stari monument uzdizao se u znak pobede u nekom starom ratu. Ko je još čuo za pobedu sa žrtvama? Stotine hiljada ljudi da život za neku suludu ideju i onda to istoričari nazovu pobedom. U ratu nikada nije bilo pobednika i ova fontana pokazuje da i pobede stare i raspadaju se, nestaje život iz njih. Na malenom grafitu u unutrašnjosti fontane pisalo je: " Kada ti život da zajam, zalog je uvek tvoj život". Niko ga nije razumeo, ali osećali su neku odistinsku strahotu svaki put kada bi ga pročitali. 

Priča se nastavila: 

-Kojim ostalima? Ljudima?Pa oni nisu kao mi. Naprosto su obični i smrde.

-Zaista to misliš? Meni ništa u vezi sa mnom ne izgleda specijalno i posebno. Mi nismo tragični junaci današnjice, nismo heroji, pali anđeli ili junaci. Mi smo deca Depresije i Novog doba, običnost je naša priroda. Ti to ne vidiš, a tako je jasno. Misliš da si potpuno individualizovana, a zapravo te ti nagoni čine istom sa toliko drugih ljudi. E, draga moja, nije tebi ništa jasno.

-Ja...pa nekako...Čekaj!

-Čekam.

-Šta hoćeš od mene?

- Više ništa. Ne želim više ni da me ubiješ.

-E, pa videću ja tu smrt pre tebe i onda će mi sve biti jasno.

-Misliš da će ona da ti donese sve odgovore?

-Bar ću po njoj biti posebna.

Bacila se pod voz. Onaj spor, previše težak za svoje godine. I u tome nije bilo ničeg posebnog. A on? On je nestao sa prvim svetlom i kao da ga u ovom svetu nikada nije ni bilo.