Bila je Nova Godina u gradu koji može biti baš vaš, običan, svojim stanovnicima poseban , ali drugima jedan od mnogih koje će obići, o kome će čuti neke pojedinosti, malo ga razgledati i onda ući u autobus. Oova priča se ne bi desila da je sve išlo svojim tokom, kao ni sve ostalo što nam se dešava u životu. Ostala sam sama u gradu, pokušavajući da dozovem u sećanje ulicu u kome je autobus bio parkiran , ali avaj- nisam mogla. I tako, šetajući izgubljeno, ali čudnovato srećno naiđoh na jedan podhodnik. Među svim tim ljudima koji su promicali pored mene ne gledajući ni u šta sem u svoje dragocene poklone i najlonske kese, ugledah jednog tužnog i prljavog dečaka kako sedi na trotoaru. Sedeo je kao da je to bio wegvo izbor, govoro gordo je govorio hvala kada mu neko udeli mrvu novca. Bio je nadmen, što me je neopisivo iznenadilo. Dok sam promišljala kojim putem da krenem, kroz taj podzemni hodnik koji će me odvesti ko zna gde ili u ogroman i sjajan šoping centar gledala sam tog neobičnog dečaka i tužnog dekicu koji se namestio baš naspram dečaka. Koliko je bio stariji , toliko je bio i prljaviji, iskrivljeniji i očigledno bolesniji taj siroti deka koji je verovatno bio dečak nekada. Ta paralela mi se svidela; njih dvojica su imala priliku da vide svoju prošlost i budućnost. Gledali su se tako, prećutno složili da su tu isitm poslom i neočekivano počeli da razgovaraju kao da ulica i ljudi ne postoje, kao da je sve to samo scenografija njihove životne drame.
Deka je prvi progovorio:
-Šta to radiš. sinko? Zašto sediš tu?
-Pa sedi mi se!-odgovorio je arogantno dečak.
-Zašto ne nađeš posao i pobegneš od ove muke? Vidi mene. Sam sam , bez ikoga, samo čekam da padnem negde na ulici i da se ne podignem. A ti? Život je pred tobom.
-Nema za mene života. Kakv zanat, kakav posao...
-Pa imaš još mnogo vremena. Ja sam star, ko bi mene primio na posao? Niko , baš niko.
-Ne volim ja školu. Pusti me na miru. Star si i ne znaš šta pričaš.
-Pa vidiš li kako me svi gledaju kao đubre? Hoćeš li da i ti tako završiš? U kontejneru? Bolestan i smrznut? E, mali, poješće te godine...
-Neka, neka me što pre pojedu. Ne trebaju mi.
-Pa šta ti treba...Ne mogu da te gledam kako praviš iste greške. Nemoj, molim te.
-Treba mi majka koje me je napustila, treba mi kuća koju nemam, treba mi oko koje su mi uzeli jer im nisam doneo pare. Pusti me stari, ne znaš ti ništa.
Starac je ućutao i pogledao me. Tek tada sam shvatila da zurim u njih dvojicu i pomno slušam o čemu pričaju. Pogledao me je toliko tužno i nemoćno da nisam mogla da izdržim i otišla sam. Ušla sam u mračni podhodnik i nestala među ljudima kojima je toga dana bilo važno da kupe poklone, da spreme večeru svojim prijateljima, deci, porodicama. Jedno dete tog dana nije imalo večeru, nije dobilo poklone i nije znalo za nežnost. Stomak je počeo da me boli, u glavi mi se vrtelo jer sam znala da on nije jedini dečak koji je sam ovog dana i iako sam pobegla na ovo putovanje da bih to zaboravila, i ja sam poput njega bila sama. Nas troje na tom malenom trgu bili smo sami i iako su nas delili društveni status i poreklo, znala sam tačno kako se osećaju ta dva čoveka jer ja sam bila karika koja ih je povezivala, ja sam posedovala usamljenost srednjih godina koja je bila podjednako strašna kao i njihova, samo smeštena u drugu životnu fazu. Bio je to novogodišnji dan, čist, kada sam upoznala ovaj svet malo bolje, a sa njim i sebe.
Deka je prvi progovorio:
-Šta to radiš. sinko? Zašto sediš tu?
-Pa sedi mi se!-odgovorio je arogantno dečak.
-Zašto ne nađeš posao i pobegneš od ove muke? Vidi mene. Sam sam , bez ikoga, samo čekam da padnem negde na ulici i da se ne podignem. A ti? Život je pred tobom.
-Nema za mene života. Kakv zanat, kakav posao...
-Pa imaš još mnogo vremena. Ja sam star, ko bi mene primio na posao? Niko , baš niko.
-Ne volim ja školu. Pusti me na miru. Star si i ne znaš šta pričaš.
-Pa vidiš li kako me svi gledaju kao đubre? Hoćeš li da i ti tako završiš? U kontejneru? Bolestan i smrznut? E, mali, poješće te godine...
-Neka, neka me što pre pojedu. Ne trebaju mi.
-Pa šta ti treba...Ne mogu da te gledam kako praviš iste greške. Nemoj, molim te.
-Treba mi majka koje me je napustila, treba mi kuća koju nemam, treba mi oko koje su mi uzeli jer im nisam doneo pare. Pusti me stari, ne znaš ti ništa.
Starac je ućutao i pogledao me. Tek tada sam shvatila da zurim u njih dvojicu i pomno slušam o čemu pričaju. Pogledao me je toliko tužno i nemoćno da nisam mogla da izdržim i otišla sam. Ušla sam u mračni podhodnik i nestala među ljudima kojima je toga dana bilo važno da kupe poklone, da spreme večeru svojim prijateljima, deci, porodicama. Jedno dete tog dana nije imalo večeru, nije dobilo poklone i nije znalo za nežnost. Stomak je počeo da me boli, u glavi mi se vrtelo jer sam znala da on nije jedini dečak koji je sam ovog dana i iako sam pobegla na ovo putovanje da bih to zaboravila, i ja sam poput njega bila sama. Nas troje na tom malenom trgu bili smo sami i iako su nas delili društveni status i poreklo, znala sam tačno kako se osećaju ta dva čoveka jer ja sam bila karika koja ih je povezivala, ja sam posedovala usamljenost srednjih godina koja je bila podjednako strašna kao i njihova, samo smeštena u drugu životnu fazu. Bio je to novogodišnji dan, čist, kada sam upoznala ovaj svet malo bolje, a sa njim i sebe.
