Sanjam

Sanjala sam kako padaju ljudi. Padaju sa neba visokog i širokog. Padaju poput lake kiše, svi zajedno, laki i ne znaju da ih neće biti više nikada.
Sanjala sam nebo iza tih sivih lica, sivih ptica leda, što se širi iza njih poput prašnjavog platna, da ih pokrije kada padnu, sami u potpunu tamu.
Videla sam im oči koje su gledale u pod, samo dole, duboko u trbuh majke svoje, tu su nalazili brod koji plovi na one strane, davno zaboravljene, preko mora.
Kada bi samo znali, da su bogovi otišli još davno, da je pakao mesto ravno i crno, sa odjecima stare pesme koju su pevali tavno, veći od nas.
Oni su bili bolji od nas, negdašnji mi, naše krvi izvorišta, a i oni su pali, slavno, a mi padamo od kada smo postali mi, i otvorili te velike oči tužno.
Oni padajju poput kiše, mali , veliki, uplašeni, mirni, samo padaju. krv se lije po zemlji, dobila je svoje žrtrve, svoju decu je poput Medeje pojela. Tako je oduvek trebalo da bude.
Svetu je bolje bez ljudi i njihove krvi koja ga zagađuje. Kada svi padnemo, kada odemo iz ovog zatvorenog raja, Zemlja će ostati sama da se zaceli, da bude bolja majka, jednog dana, nekom drugom.

Boli me

Sve je bolelo. Miris vanile u vazduhu, toplota večeri, reči izrečene i pročitane, dodiri i pogledi. Svaka stvar i svaki opažaj su boleli. Bolela je sama sebe. Telo joj je bilo neudobno i tesno, a postojanje sasvim suvišno. Svest je utrnula potpuno u intenzitetu imaginarnih uboda iglom. Samo bol. Srce je usporavalo lagano, kao da se bori da ode, da se ugasi. Ono nije moglo da podnese sve što je postojalo, što je nestalo, otišlo, ovaj svet i muku koja nas tera da otvaramo oči. Opet je došao posle mnogo vremena taj bol. Nije ga bilo, i sada je odlučio da sa vrati i da uništi poslednju ćeliju koja se borila za život. Besciljnost priziva bol i on dolazi, tamo gde ga žele on će se pojaviti. Početi sporo da se širi i na kraju preuzeti čitav organizam i umarati ga. Sve više, svakim danom. Silovati svest, činiti emocije beznačajnim i jadnim. Oseti se gube, a sa njima i percepcija sveta. On postaje jedna velika mrlja. Svi u njemu postaju delovi mrlje koja se pomera, ali uvek ostaje zaprljana. Svet percepiran kroz staklo bola je apstrakcija, metasvet koji se gasi. Zatvoriću oči, samo na karatko da bol prestane. Taj bol...ako prestane...