Zvali su je Dora i niko nikada nije saznao kako se zaista zove. I deca iz komšiluka, drugarice sa fakulteta, mama, brat, prodavačice u supermarketu i kondukteri u autobusu. Nije bila iz velikog grada, živela je u jednom manjem, zelenijem i pomalo čudesnom mestu.Bila je sitna i niska, sa mnoštvom crnih kovrža i vatrenim zelenim očima. Nije bila lepa, nije bila fotogenična, ali je svako koje znao pamtio njen lik do kraja života. Nosila je martine i stare široke majce svog brata. Kada je bila tinejdžerkabila je buntovnik, zamerala se svima, povlačila u sebe i mrzela čitav svet. To je bila ona. Kasnije, kada je postala gimnazijalka, umirila je svoju prirodu, okružila se nekim finim društvom i počela da radi na sebi. Odjednom je neka slatkoća izašla iz nje, neka milost kojoj niko nije znao uzrok. Ali ono što je bilo najgore vezano za tu mi milost- bila je laž. Foliranje je ono je mala Dora naučila. Naučila je da ogovara, da laže, da izmišlja i smišlja priče o sebi, a i o drugima. Isprva niko nije želeo da prihvati tu činjenicu o Dori jer je ona bila tako mila, a opet, svi su znali da je to samo fasada, samo pokrov. Počela su da isplivavaju neslaganja u pričama, ona je počela da se druži sa popularnim momcima u školi i navukla na sebe bes. Snažan srednjoškolski bes može biti ubojito oružije, no Dora mu se oduprla. Neki su uvek verovali u njenu dobru stranu i nekako se trudili da samo tu stranu i vide. A imala je Dora tajne, bila je jako ambiciozna, ali ne na onaj otvoren način, kako smo navikli da viđamo ambiciju, već pritajeno, tiho, ali stameno. Na fakultetu je bila odsutna, daleka, pa ipak je volela da se njena reč uvek čuje. Volela je da besedi i da uživa u svom glasu, u sebi i svojoj pojavi. Umela je ona da pleni, da privlači pažnju, ali umela je lako i da gura od sebe. Da okreće glavu i ignoriše. Sve je to Dora znala i sva je bila satkana od antagonizama koji se svakodnevno u njoj prepliću, bore, satiru, ali preživljavaju samo da bi se i dalje borili. Trebala joj je ljubav i tražila ju je na mestima na kojima nije mogla da je nađe. Tražila je slične sebi, a zapravo znala da joj treba neko drugačiji. Nije joj maleni grad bio dovoljan, tražila ga je na internetu. Pojavio se on koji se opraštao od ovog sveta. Smrt ju je privukla i vezala za njega. Bolovi se nađu, prepoznaju i često jedan u drugom nađu oslonac. Tako je bilo i sa njima. Želela je zvezde, a ne njihovu prašinu. Borila se svakog dana. Niko nikada nije mogao da je shvati do kraja, uvek je igrala uloge, ali ponekad, jedna od tih uloga bila je i njeno pravo lice.Ponekad, rekla bi nešto što niko od nje ne bi očekivao, a što je moglo sa njom da se poveže. Kažu da je čudna. Da nikada nije pretsala to da bude.
