Ubili su ga ciglama, crvenim ciglama...
Onaj osećaj ubijenosti niko nam ne može oduzeti. Baš niko. Naše je pravo da se osećamo poput zgrada koje se raspadaju i urušavaju. Pitanje je da li smo bolje i zaslužili...
Sedela je na nekoj polomljenoj stolici. Prazna i umrtvljena pušila je cigaru i gorko ćutala samam sa sobom. Nekada su njeni snovi bili veliki, ciljevi sjajni i naivni, jer bila je previše mlada da bi shvatila težinu ovog pasjeg života. Sada joj je kasno da sse vraća, da počinje iznova jer ljudi se navknu. Da, naviknu se na loš život, na mučenja, besparicu, na degradaciju, mutne poglede. Niko pored nje nije prošao kao pored normalnog bića, dostojnog. Stigma je pratila svuda. Imala je utisak da poput životinje miriše drugačije nego drugi i izdvaja se. Evo, ona devojčica ju je pogledala sažaljivo , a njoj je došlo da se tu, na tom mestu ubije, jer posle nje traga psatati neće. jedna soba, do pola napunjen ormar i nijedna valjana uspomena. Nema ništa čemu se može okrenuti. Samo praznina zjapi u njenom sećanju od kada je otišla od kuće, samo bol je ostao. Ulice i stranci postali su njen dah, život i smrt. Kasno je shvatila da je teško biti sam i iskorišćen. Mutna reka tekla je iza njenih leđa, ali ona je nije čula, samo je poželela da zaplovi njenim talasima i oseti se slobodno i čisto, da, napokon čisto...

Auroboros

Bio  je to svet koji ne postoji , niti je ikada postojao. Neviđen i nedosanjan kako bi valjalo, paradoksalan van svih očekivanja.Polidimenzionalnost nikada nije bila toliko razumljiva jednom sićušnom ljudskom mozgu, pa opet ga je svečano progutala.Puls.
Sva znanja i neznanja su postala jedna gadna smesa misli i zaključaka, kao je da je neko izmešao uzroke i posledice, praveći od naše lepe vremenske linearnosti haos.Puls.
Zvali su ga Veliki Haos ili Novi Početak, mada to ionako više ništa nije nije značilo. Auroboros je završio svoj krug.
Sva čula osećala su samo moćni puls. Svetlost i tama igrale su gutajući jedna drugu, izvijajući i lomeći svoja krhka tela. Veličansvetnog li prizora...
Relativnost odjednom postaje slučajnost, da bi se na kraju tog mučnog puta nazrela velika istina, spoznaja neznanog, a opet toliko bliskog koda od koga smo stvoreni. Puls.
Kolektivno sećanje i kolektivna vizija slažu onu ogromnu sliku sastavljenu od manjih, naizgled nebitnih. Slagalica dobija svoj oblik, teksturu, ali je ipak gubi u nepreglednosti postojanja. Puls.
Ose bivaju pomerene, načete, sistemi se urušavaju da bi na njihovo mesto došli drugi koji ne znaju za prave linije, za koordinatne sisteme, već samo za Puls.
Muzika probija sve barijere i izlazi i svakog kutka kako bi se na jednom mestu svi izgubljeni taktovi spojili u jedan. Muzika sfera. Poput stare priče, izrečene, pa ubrzo zaboravljene u vrtlozima neistina i zlosti. Melodija koja gradi, pod kojom čitava carstva materije nestaju. Vrhovni princip života. Puls.
Nada se gasi, napokon je puštena da umre i u tom slavnom trenutku ona rađa Ubeđenje. Ona je bila crvena nit koja je vodila ka rođenju novog, poput mrtve zvezde čija smrt je odgođena, a sada ona dobija slobodu da se rasprsne i rodi novu, mladu nebulu. Puls.
Novo postojanje. Spiranje i očišćenje. Poslednji Puls.
Početak...

Probuđene iz nekog magičnog sna, majka i ćeka polako ustaju iz svog kreveta i upućuju se ka kupatilu. Usput, televizor je počeo da ispušta zvuke iz dnevene sobe u kojoj je spavala baka. Sve su sanjale isti san, ali su bile nevoljne da o njemu govore. Nisu svi snovi za priču. Prenašminkana voditeljka vesti obznanjuje:
-U petak, 12. decembra, prema verovanjima mnogih kultura, pretežno sa Američkog kontinenta, doći će do tzv. zatvaranja kruga zmije koja je prema njihovim verovanjima označavala galaksiju Mlečni put. Oni su verovali da kada zmija samoj sebi pojede rep, galaksija će početi da se rotira u suprotnom pravcu što će izazvati promene magnetnog polja Sunčevog sistema, kao i svih sistema unutar naše galaksije. Veruje se da mi na Zemlji nećemo skoro ni osetititi promenu ugla rotiranja do koje će doći. Vlade sveta pozivaju narod da ostane miran jer je sigurno da neće doći ni do kakvog kraja sveta i da ljudi nastave sa svojim uobičajenim nedeljnim aktivnostima. Vesti iz sveta...

jedna mala sekunda

This could  be paradise...
Stojala je na samoj ivici. Dalje se nije moglo. Samo je videla nebo pred sobom. Veliku plavu plavu prazninu, svečano ruho ovog sveta videla je svuda oko sebe. osetila je vetar u kosi  videla je zvezde koje sijaju poptu starih božanstava koja gore večnim vatrama. Bio je velik trenutak, tren posle koga ona više neće biti ista, čak će se i ovaj svet promeniti.Ona sada napušta sve one do kojih joj je stalo, ide u predele o kojima je slušala, ali kojih se pomalo plaši. Zatrvorivši oči, i napunivši pluća ona se bacila u veliko plavetnilo i na svojim krilima snažno počela da se bori sa vazdušnim strujama. Ja sam videla kako je jedna mala ptica poletela sa velikog drveta oraha pored mog prozora i za mene je to bila jedna sekunda mog života, trenutak koji je već prošlost. Za nekog drugog, ta sekunda je ponovno rođenje, preobražaj i novi život. Eto šta sve stane u jednu sekundu.

Sve njegove tišine

Bio je to jedan običan par. Ležali su u u krevetu i ćutali baš onako kako to zaljubljeni čine, sa mirom i razumevanjem. Bio je tren, samo sekunda postojanja koje više nije imalo uobičajene dimenzije, ali najbitnije u tom trenutku je činjenica  da je bio prkinut, pocepan i nepopravljivo polomnjen. Prvo je Ona počela da priča kako je toga dana neka žena u redu u prodavnici ispustila flašu vuna koja se na sve ostale prosulaa, pa je onda prešla na mnogo "značajnije" teme poput novih popusta u gradu ili knjiga koje je videla u izlogu knjižare toga dana. On je su svojoj glavi čuo samo brbljanje, samo neartikulisanost svemirke muzike koju je do malopre imao u ušima. Svako silom borio se da je zadrži, da to veličanstvenoj melodiji ne dopusti da ode, da nestane u buci svakodnevice. Ona je radila sasvim suprotno- prekidala je tu muziku. i u tom pokušaju da je ne čuje, da zaboravi na njeno prisustvo i pokuša bar malo da se odmori, a ne da sluša njen, ponekad uznemirujuć i iritantan glas. Ipak, pored svega, on je nju voleo, ali na potpuno drugačiji način nego što bi ona volela. Ta ljubav egzistirala je, ali u različitim dimenzijama, bez tačaka preseka. Zanesem svojim mislima, On nije čuo kako ona govori da ne oseti njegovo prisustvo u vezi, da joj je dalek i da je pronašla nekoga ko nije toliko izuzetan kao on, ali da je bar sluša i da će da ode sa njim. Rekla mu je da mu želi sreću, ali da je on nikada neće pronaći u toj veličanstvenoj melodiji tišine, već upravo u svim ostalim. Znala je Ona da ga u dubuni ne razume i da verovatno nikada nije, ali u tom momentu rastanka, koji je bio više njen nego njegov, prozrela ga u poptpunosti, no to je već tada izgubilo svako značnje. Gledajući u tavanicu, nije ni primetio kada je ona otišla, nije video kada je uzela nekoliko knjiga sa police, svoje maleno crveno jastuče, jednu majcu, nekoliko ukosnica i ostavila mu knjuč na gomili časopisa. Ne, on je i dalje bio unutar sebe, čvrsto začauren i nesvestan dimenzija vremena i prostora. Tišina mu je napokon odvanjala u ušima i posle dugo vremena On se osetio ispunjenim.