Svi znaju da je bilo dima. Oblaci gustog i crnog dima uvijali su se nad mladim životima, zatočenim u zapaljenoj zgradi. Svaka sekunda značila je život, značila je nadu da će košmar proći. Nije se moglo disati, govoriti, vikati, sve je prekrila tama zatvorenih očiju. Pokušao sam da nađem svoju devojku, verenicu i da je izvedem napolje, ali pluća su mi otežala, nisam video nikoga oko sebe. Puzao sam koliko sam imao snage i gutao ono malo kiseonika na koji sam naišao. Pao sam. Mislim da je ovo bio kraj puta. Rešio sam da sačekam vatrogasce da me iznesu. Nažalost, oni su došli prekasno...Kako tužan način da okončate svoj život...Kako sam samom sebi strašan kada gledam svoje mrtvo telo u oblaku crne magle...