Sećam se gomile ljudi koja je plakala...
Sećam se hladnog vetra koji je duvao sa svih strana...
Sećam se mraka koji je nadolazio, hladnog i beznadežnog, a mi smo stajali , kao da su nam sve bogove oduzeli i sada smo sami na ovim svetu. Sa bogovima je otišla i nada, vera, aljubav ih je pratila. Mnoštvu, sa oborenim glavama i tihim glasovima, mnoštvu više ništa nije ostalo. Izgubljeno pleme bez cilja, postojanje nam je obesmišljeno. Vetra duva dok svi mirno stoje. Duhovima treba dati tišine da se dostojanstveno vrate na mesto večnog počinka. Tamo će ih naši preci dočekati sa još većom radošću od ove naše beskrajne tuge. Oni će tamo videti smisao koji je za nas misterija i koji nas svojom tajnovitošću ubija. Biće im bolje van ovog paklenog života i besmisla. Hoće.
Točak se i dalje okreće, danteovske muke nikada neće prestati, dani će biti sve gori, vreme nepodnošljivo i ubitačno. Uništavaće nas malo po malo, spirati sa nas slojeve, ideje, osećaje, dok ne napravi od nas uništene i malo vredne lutke koje ne osećaju ništa. I tako ništavne, progutaće nas mrak. Sklopićemo ruke svesni da ništa nismo uradili, da je sve bilo uzalud. Postojanje nam je dato da bismo ga lako izgubili. Život nam samo ispadne iz ruku i razbije se na hiljadu sitnih staklenih komadića. I nema ga. I nema više ničega...
Sećam se hladnog vetra koji je duvao sa svih strana...
Sećam se mraka koji je nadolazio, hladnog i beznadežnog, a mi smo stajali , kao da su nam sve bogove oduzeli i sada smo sami na ovim svetu. Sa bogovima je otišla i nada, vera, aljubav ih je pratila. Mnoštvu, sa oborenim glavama i tihim glasovima, mnoštvu više ništa nije ostalo. Izgubljeno pleme bez cilja, postojanje nam je obesmišljeno. Vetra duva dok svi mirno stoje. Duhovima treba dati tišine da se dostojanstveno vrate na mesto večnog počinka. Tamo će ih naši preci dočekati sa još većom radošću od ove naše beskrajne tuge. Oni će tamo videti smisao koji je za nas misterija i koji nas svojom tajnovitošću ubija. Biće im bolje van ovog paklenog života i besmisla. Hoće.
Točak se i dalje okreće, danteovske muke nikada neće prestati, dani će biti sve gori, vreme nepodnošljivo i ubitačno. Uništavaće nas malo po malo, spirati sa nas slojeve, ideje, osećaje, dok ne napravi od nas uništene i malo vredne lutke koje ne osećaju ništa. I tako ništavne, progutaće nas mrak. Sklopićemo ruke svesni da ništa nismo uradili, da je sve bilo uzalud. Postojanje nam je dato da bismo ga lako izgubili. Život nam samo ispadne iz ruku i razbije se na hiljadu sitnih staklenih komadića. I nema ga. I nema više ničega...
