Maloletnici

Danas sam upalio kompjuter kao što ga i svakog dana palim. Prvo upalim dugme, pa kada krene zujanje udarim ga sa leve strane, kada zujanje malo utihne udarim ga još jednom i on počne da prede kao malo robotsko mače. Tako se moj kompjuter i ja družimo. Mada, znam da njegova nije da mi bude drug. Plemenitost njegovog poziva ogleda se u kontroli. Svakodnevnoj, sigurnoj, čvrstoj kontroli svakog mog pokreta i misli na koju sam svojevoljno pristao. Bolje da neko vodi računa o meni nego da zalutam ili slučajnoo uradim nešto loše. On je poput majke koja nadgleda svoje maleno i slabašno dete i strahuje za svaki njegov korak. Nazvao sam ga Roby po priči koju sam kao mali čitao.
No, moj Robi bio je predivna mašina. Svaki dan on je slao informacije o tome koliko sam uzoran građanin centralnom Telu i hvalio me kako imam uredne profile na internetu, pristojne fotografije i kako su svi moji kontakti isto tako fini i primereni. Divota jedna. Sitem je postojao i radio kao sat. Da, radio je sve do jednog dana. Tog kobnog jutra naišao sam na tekst nekog internet naučnika koji je predložio da centralni sistem prestane da postoji i da svako od nas počne sam da donosi odlike o tome šta je dobro, a šta loše po nas na mreži. Osećao sam se kao da mi je neko pomerio tlo pod nogama. I zaista, kada sam pogledao i promislio, po tlu je trebalo hodati, a ja, ja nisam znao kako.