Dragi prijatelju,
Uvek nam pisma teško padaju. Nismo mi za taj vid komunikacije. Razgovori lice u lice su nam uvek sa lakoćom dolazili, ali pisma ne. No, nikada to nismo jedno drugom zamerali. Takav je život, nikada ne možeš sve da imaš ni sve da dobiješ.
Pišem ti jer trenutno ne znam kako do tebe da dođem, a iskreno se nadam da ovaj mail i dalje proveravaš. Ako to nije slučaj, bar ću izbaciti iz sebe sve ono što želim da ti kažem, pa neka ta poruka pluta po sajbersvetu, meni je svejedno. Koloko god bih volela da dobijem odgovor, isto toliko ga i ne očekujem.
Pričao si mi nekad davno priču o dečaku koji nije imao slobodnu volju, kome su svi drugi krojili život, a on je apatično sedeo i gubio se u tom velikom svetu. Nije imao oslonac, nije imao ljubav, nije čak ni snove imao jer su mu delovali previsoko da bi ih sanjao. Bio je setan i tužan, u sebi je vrištao od bola i nemoći, ali napolju ga niko nije čuo. Mada, mislim da sam na momente čula taj maleni glas i pokušala da mu pomognem, ali nije mi bilo dozvoljeno. Priznajem, često se setim tog radoznalog dečaka koji je bio uplašen i zapitam se da li je uspeo...
U beskrajnim šetnjama i rzagovorima koje smo vodili uvek sam videla šta sve taj dečak može, pomalo se i divila svim visinama koje može da dosegne, a sa druge strane, bila rastužena kada sam shvatila koliko se on skriva, koliko dopušta drugima da ga guše.
Sve što mogu da poželim je da vidim jednog dana tog dečaka sa osmehom (koji nikada pre nije imao), da vidim u njegovim očima želju za životom i impulse koji će ga voditi i beskraj, jer on to zaslužuje. Sebi smo uvek najveći neprijatelji, ali i najveće podrške. Kao i u životu i sa sobom moramo biti na istoj strani.
diši duboko i gledaj oko sebe!
malom dečaku "sa ljubavlju i mučninom",
Esme
Uvek nam pisma teško padaju. Nismo mi za taj vid komunikacije. Razgovori lice u lice su nam uvek sa lakoćom dolazili, ali pisma ne. No, nikada to nismo jedno drugom zamerali. Takav je život, nikada ne možeš sve da imaš ni sve da dobiješ.
Pišem ti jer trenutno ne znam kako do tebe da dođem, a iskreno se nadam da ovaj mail i dalje proveravaš. Ako to nije slučaj, bar ću izbaciti iz sebe sve ono što želim da ti kažem, pa neka ta poruka pluta po sajbersvetu, meni je svejedno. Koloko god bih volela da dobijem odgovor, isto toliko ga i ne očekujem.
Pričao si mi nekad davno priču o dečaku koji nije imao slobodnu volju, kome su svi drugi krojili život, a on je apatično sedeo i gubio se u tom velikom svetu. Nije imao oslonac, nije imao ljubav, nije čak ni snove imao jer su mu delovali previsoko da bi ih sanjao. Bio je setan i tužan, u sebi je vrištao od bola i nemoći, ali napolju ga niko nije čuo. Mada, mislim da sam na momente čula taj maleni glas i pokušala da mu pomognem, ali nije mi bilo dozvoljeno. Priznajem, često se setim tog radoznalog dečaka koji je bio uplašen i zapitam se da li je uspeo...
U beskrajnim šetnjama i rzagovorima koje smo vodili uvek sam videla šta sve taj dečak može, pomalo se i divila svim visinama koje može da dosegne, a sa druge strane, bila rastužena kada sam shvatila koliko se on skriva, koliko dopušta drugima da ga guše.
Sve što mogu da poželim je da vidim jednog dana tog dečaka sa osmehom (koji nikada pre nije imao), da vidim u njegovim očima želju za životom i impulse koji će ga voditi i beskraj, jer on to zaslužuje. Sebi smo uvek najveći neprijatelji, ali i najveće podrške. Kao i u životu i sa sobom moramo biti na istoj strani.
diši duboko i gledaj oko sebe!
malom dečaku "sa ljubavlju i mučninom",
Esme
