Ubili su ga ciglama, crvenim ciglama...
Onaj osećaj ubijenosti niko nam ne može oduzeti. Baš niko. Naše je pravo da se osećamo poput zgrada koje se raspadaju i urušavaju. Pitanje je da li smo bolje i zaslužili...
Sedela je na nekoj polomljenoj stolici. Prazna i umrtvljena pušila je cigaru i gorko ćutala samam sa sobom. Nekada su njeni snovi bili veliki, ciljevi sjajni i naivni, jer bila je previše mlada da bi shvatila težinu ovog pasjeg života. Sada joj je kasno da sse vraća, da počinje iznova jer ljudi se navknu. Da, naviknu se na loš život, na mučenja, besparicu, na degradaciju, mutne poglede. Niko pored nje nije prošao kao pored normalnog bića, dostojnog. Stigma je pratila svuda. Imala je utisak da poput životinje miriše drugačije nego drugi i izdvaja se. Evo, ona devojčica ju je pogledala sažaljivo , a njoj je došlo da se tu, na tom mestu ubije, jer posle nje traga psatati neće. jedna soba, do pola napunjen ormar i nijedna valjana uspomena. Nema ništa čemu se može okrenuti. Samo praznina zjapi u njenom sećanju od kada je otišla od kuće, samo bol je ostao. Ulice i stranci postali su njen dah, život i smrt. Kasno je shvatila da je teško biti sam i iskorišćen. Mutna reka tekla je iza njenih leđa, ali ona je nije čula, samo je poželela da zaplovi njenim talasima i oseti se slobodno i čisto, da, napokon čisto...