Bila je to jedna malena drama. Dovoljan je bio samo jedan čin koji je istovremeno bio i kulminativan i bun obrta, a zapravo je bio rasplet koji ih je razdvojio. Sedelo je dvoje ljudi i gledalo se u oči. Reči koje su izlazile iz njenih usta bile su pozadina tog dramatičnog pogleda, očiju koje su napokon bile iskrene.
Iza njih dvoje, kao monument, stajale su tri grandiozne police sa knjigama. Biseri svetke književnosti spavali su na tim monumetalnim policima i predstavljali ukras u toj velikoj i prostranoj sobi. One su bile scenografija i slušale su kako se ta veza cepa, svakim danom sve više i kako nestaje toplina iz te velike prostorije. To su bile njegove knjige, čuvena biblioteka ped kojim su se svi klanjali, a koju je on gradio decenijama. Policu je bila pokazivana svima, hvaliljena i dopunjavana novim naslovima, izdanjima i skupim edicijama.
Ona je godinama nosila jednu veliku masku koje je odjednom na njoj otežala i počela da puca. Pucala je polako, godinama su se nazirale krhotine, da bi, konačno, ona pala sa njenog tela i otkrila je. To je bio zaplet.
Počela je da mu govori, da mu se posle toliko vremena otvara i da mu govori istinu, jedinu pravu. Nadala se da će joj nešto reći, ali on je samo uredno ćutao. Priznala mu je da je znala za sve njegove prevare i posrnuća, ali pošto se on stalno vraćao pomislila je da je ipak voli. On je i dalje ćutao i oči okrenu ka polici sa knjigama. Izgledao joj je tada poput lutke koja ništa ne oseća i koja gleda kroz nju. Ništa on nije razumeo, samo je čekao da završi. U naletu nemoći i bola koji je osećala, želeći da ga bar fizički povredi, jurnula je ka polici i uzela prvu knjigu koja joj je pala pod ruku. Bacila je jako i udarila ga u rame.Shvatila je da se uvek vraćao zbog svojih knjiga i police koju voleo više nego bilo koga na svetu. A ona je za njega bila samo osoba koja je u tom stanu živela sa Njim i knjigama. Osećajuću olakšanje počela je da vadi jednu po jednu knjigu i u besu ih bacala po sobi, po njemu, po čitavom životu u kome se našla. Bila su to dela Šekspira, Homera, Crnjanskog, Disa, Petrovića, Albaharija, Stankovića, Pavlovića, Raičkovića, Krleže, Čehova, Getea, Selindžera, Miltona, Junga, Dostojevskog i još mnogih drugih razbacana po podu. Otvorene knjige oživele su samo da bi učestvovale u ovoj drami, da bi od nekada urednog stana napravile ratište na kome nema pobednika jer su svi poraženi. Ona je ležala očana i uplakana u toj hrpi bačenih i izgužvanih knjiga, a on je i dalje ćutao. Lagano ustajući i ukočeno se krećući se prema vratima, preskakao je povređene knjige i tiho patio zbog njih, ne zbog Nje. Vrata su se tiho zatvorila i ostala je sama sa takmacem sa kojim se bori već godinama. U glavi joj je napokon sve bilo čisto i samo je nekoliko pokreta bilo potrebno da knjige počnu da se gube u oblaku dima. U gomili spaljenog papira našli su nju kako čvrsto drži "Božanstvenu komediju".
Iza njih dvoje, kao monument, stajale su tri grandiozne police sa knjigama. Biseri svetke književnosti spavali su na tim monumetalnim policima i predstavljali ukras u toj velikoj i prostranoj sobi. One su bile scenografija i slušale su kako se ta veza cepa, svakim danom sve više i kako nestaje toplina iz te velike prostorije. To su bile njegove knjige, čuvena biblioteka ped kojim su se svi klanjali, a koju je on gradio decenijama. Policu je bila pokazivana svima, hvaliljena i dopunjavana novim naslovima, izdanjima i skupim edicijama.
Ona je godinama nosila jednu veliku masku koje je odjednom na njoj otežala i počela da puca. Pucala je polako, godinama su se nazirale krhotine, da bi, konačno, ona pala sa njenog tela i otkrila je. To je bio zaplet.
Počela je da mu govori, da mu se posle toliko vremena otvara i da mu govori istinu, jedinu pravu. Nadala se da će joj nešto reći, ali on je samo uredno ćutao. Priznala mu je da je znala za sve njegove prevare i posrnuća, ali pošto se on stalno vraćao pomislila je da je ipak voli. On je i dalje ćutao i oči okrenu ka polici sa knjigama. Izgledao joj je tada poput lutke koja ništa ne oseća i koja gleda kroz nju. Ništa on nije razumeo, samo je čekao da završi. U naletu nemoći i bola koji je osećala, želeći da ga bar fizički povredi, jurnula je ka polici i uzela prvu knjigu koja joj je pala pod ruku. Bacila je jako i udarila ga u rame.Shvatila je da se uvek vraćao zbog svojih knjiga i police koju voleo više nego bilo koga na svetu. A ona je za njega bila samo osoba koja je u tom stanu živela sa Njim i knjigama. Osećajuću olakšanje počela je da vadi jednu po jednu knjigu i u besu ih bacala po sobi, po njemu, po čitavom životu u kome se našla. Bila su to dela Šekspira, Homera, Crnjanskog, Disa, Petrovića, Albaharija, Stankovića, Pavlovića, Raičkovića, Krleže, Čehova, Getea, Selindžera, Miltona, Junga, Dostojevskog i još mnogih drugih razbacana po podu. Otvorene knjige oživele su samo da bi učestvovale u ovoj drami, da bi od nekada urednog stana napravile ratište na kome nema pobednika jer su svi poraženi. Ona je ležala očana i uplakana u toj hrpi bačenih i izgužvanih knjiga, a on je i dalje ćutao. Lagano ustajući i ukočeno se krećući se prema vratima, preskakao je povređene knjige i tiho patio zbog njih, ne zbog Nje. Vrata su se tiho zatvorila i ostala je sama sa takmacem sa kojim se bori već godinama. U glavi joj je napokon sve bilo čisto i samo je nekoliko pokreta bilo potrebno da knjige počnu da se gube u oblaku dima. U gomili spaljenog papira našli su nju kako čvrsto drži "Božanstvenu komediju".
