Neverovatnio je koliko mali prostor koji mislimo da poznajemo može da iznenadi. Ja nikada nisam imao probleme u ovom stanu. Uvek je sve bilo na svom mestu, svetlo je sijalo na plafonu, lampa je bila pored kreveta i jedna sveća je bila u kuhinji. Napolju je bilo uvek premalo svetla, premalo boja. Stan je bio kutija, jedna mala-velika kutija, moj svet. Znate kakav je osećaj kada taj stan u kome ste dobije vaše obrise i uskoro počinjete njega da osećate kao svoje telo. Ja sam znao da je ta prostorija moj organizam, moj život. Srce je kucalo u kuhinji. Tik-tak-tik-tak. Tost je bio gotov! Kucala je rerna koja me je obaveštavala da je nešto u njoj gotovo. Nisam znao šta je to. Klima naspram kreveta vršila je funkciju pluća koja su se duvala, punila vazduhom, a zatim ga izbacivale na mene. Shvatio sam da ja zapravo postojim kao PARAZIT. Nije ovo moj stan, moje mesto, ali van njega ja ne mogu. Živim li u SEBI ili SOBI, ja to više ne znam. Jedno e i jedno o prave veliku razliku. Vičem, vrištim, ali niko me ne čuje. Creva su mi se vukla po kupatilu, ono je bilo digestivni trakt, pun smrada i kesa sa smećem. Nisam tamo išao često. Nadimao sam se od nervoze i klaustofobije. Imao sam osećaj da me neko posmatra, da me je rasekao i čeprka mi po organima. A opet, bio sam sam u stanu, u kuhinji, na izvoru života. Jeo sam svoj tost i ružnu kafu. Napolju je sijalo nešto, ali nisam bio siguran šta. Zaboravio sam koji je dan, a na satu nisam video brojeve. Verovatno ne vidim dobro. Doktor bi mi pomogao jer šta ako neki tumor raste u mojoj glavi pa mi zaklanja oči? Šta ako ne mogu od njega da vidim? Jao, pa ja nikada nisam bio kod lekara, nisam stvarno. Možda mi zubi ne rastu kako treba ili mi je bubreg zapušen? Ja to ne znam. A zaboravio sam koji je danas dan i nedelja. Sati prolaze, ali ja ne mogu da ih brojim. Počeo sam da gasim sve aparate po stanu, nerviraju me crvene oči koje me gledaju, kao da sam u nekom svemirskom brodu sa robotima koji žele da me prožderu. Da, da, toster me mrko gleda, a i šporet sija zlim očima, a ipak on ih nema. Hteo sam da se igram sa svetlom, da mu promenim boju, ali nije mi išlo. Bilo je isto, uvek svuda, pod krevetom, ćebetom, na podu. Reflektori su bili upereni u mene jer sam na jednoj velikoj pozornici. Pogledao sam unaokolo želeći nešto da nađem i video neki papir. Bio je zgužvan i mastan, a na njemu je pisalo " Pritisni (pre)kidač." Zmaisli to- (pre)kidač! Šta bi bilo da se prekidač zove zakidač ili pokidač. Onda bismo verovatno išli u druge svetove pritiskom na pokidač ili bismo bili zakinuti za neki svet zakidačem. Ja ću da izmislim novo ime- okidač. On kada okine svet će prestati, vreme će ispariti, a moj svrab će da nestane zauvek. Pokušao sam jednom da ga "okinem". Nije se desilo ništa. A onda, sasvim slučajno su se sva svetla ugasila. Tada sam se našao u vodenom mraku u kome sam pokušavao da udahnem, samo malo vazduha, za mrvu svetla.
