Plakala je na sred Barselone. Ovoreni pogled na more, ogroman Kolumbo koji kao da gleda u blistavu budućnost, a ona sedi i jeca kao maleno dete. Tada je imala dvadesetak godina. Bila je premlada za smrt oca, premlada da se bori kroz život bez njega, bez potpore. Imala je mnogo prijatelja, nije bilo ososbe koja je nije volela. Pa ipak, u tom trenutku, svet joj je izgledao strano. Taj veliki turistički grad bio je daleko od njene kuće i svih problema koji su je za nju vezivali. Boleo ju je stomak, a srce joj je preskakalo. Nije mogla da zamisli kako će dalje. Smejala se ona, ttrudila se ostane onakva kakvom je svi pamte i znaju, ali promena je došla, odnela jedan deo nje koji je morala ponovo da izgradi, da pokuša da tu tugu učini podnošljivom.Podigla je glavu i videla belog galeba kako stoji na kolumbovoj ruci i gleda je. Ne, nikoga drugog, samo nju. Nasmejala mu se sva u suzama i otišla. Otišla da živi onaj andrićevski dan, pun muke i nemira, ali dan koji vredi proživeti. Smrt bi bila samo propuštena prilika da se iskusi život. Gledala sam se kako se udaljava brzo, kako nestaje u obrisima hiljade ljudi koji su hodali toga dana po istim pločnicima. Živela je, to je jedina misao koja ju je vukla dalje.
