Plivanje

 Lako je plivati u čistoj letnjoj svetlucavoj vodi. Uživati u njejoj mekoći i mirisu. Ne poželim da je napustim iako je vremenom postajala crna od katrana i nafte. Morala sam otići. Kasnije, dođoh u Grad koji je trebalo da isuši svu prljavštinu  u kojoj sam se nalazila. Da mi ulije malo nade u pronalazak svog mesta na ovom svetu. Nažalost, bila je to velika i mutna bara koja smrdi i pohranjuje i mrtve i žive podjednako. Plaivala sam ja u toj bari, po smetilištima i pijacama, smrdljivim ulicama. Bolesno sam držala glavu da ne padne, da ne završi u tom mulju na dnu. O, tako sam se plašila stvorenja koja iz mraka jedu sve i svakoga. Nekada je život bio beskrajno dubljenje sebe, ljuštenje svesti i savesti sve dok ničega od mene ne ostane. Odbijala sam, plivala, bivala udavljena i ponovo izlazila na površinu. Talasi su zaoljuskivali maoje modro lice, osećala sam na sebi smrad kanalizacija i buku grada.
 Jednom sam naišla na još jedno vodeno stvorenje, u istom smo pravcu gledali i ka istim izlazima plivali. Zajednički smrad mi nikad nije smetao, ali ono je jednog dana postalo ljubičasto od isparenja i buke i ostavio me. Čak sam i slabje počela da vidim od isparenja, pa je svet postao mrlja. Polako sam tonula u vodu, niko mi nije mogao dati ruku, kao da ih niko nije imao. Imala sam osećaj kao da napokon uživam u toj vodi oko sebe, da  je udišem potpuno i iskreno jer više ne želim napolje. Dajte mi mira, samo vas to molim, ako nisam znala sa talasima da se izborim, nek mi makar mir i mračno dno ostanu. Samo vas to molim...