Nije mogao a da ne vidi senke na zidu...Igrale su se po površini slepih zidova koji su gledali negde dalkeo, u nekakakv okean. Osećao je da ne baca nikakvu senku po ovim zemaljskim putevima i da je sve što on može da se okrene dalje i nastavi da ne oseća. Tako je bilo lako gledati u tuđe fotografije, tuđe profile i živote. Nije imao ništa u svom inboksu, nije gradio svoj život na mreži, nije želeo nijedan dokaz da je živ. Samo je gledao u ekran i brojao piskesele osećajući se kao biljka koja se napaja veštačkim svetlom. Možda se on nije samo napajao, već je bio deo tog sveta. Nija znao za sunce, a nije ga ni gledao. Nije mu trebala nijedna osoba, samo redovi slova na praznom ekranu, pikseli i pikseli fotografija koje nije ni pokušavao da razume, samo je hteo da bude sasvim sam. U tolikom svetu, sa svim gradovima i okeanima, on je želeo da bude dete dvehiljaditog vremena. Kao onaj stari junak koji se rodio hiljadudevetstote. Ali, on je drugačiji. Onaj je imao svoju zemlju, imao je svoj oslonac u vodi jer je dete nestalnosti.
