Svinje u nama

Da li sam ja jedan pas ili čovek?Možda sam i svinja? Može li jedan pas biti čovekolik ili samo ljudi mogu biti psi. Ne znam ni sam da li sam ono što sam mislio. Možda i nisam. Možda je toliko vremena prošlo od kada sam se probudio sa repom da se više i ne sećam kako je bilo u ljudskom obliku. Da, ja sam definitivno pas! Vodim pasji život i nije mi potrebno pasje srce, dovoljno je i ovo moje, nekada veliko, a sada jadno. Zapravo, nisu psi ni tako loši. Ja sam svinja! Ništa ne znam , jedem sranja koja mi daju. I čitav život je tako lagan. Ni oko čega se ja ne brinem. Samo jedem, debljam se prvo sa strane pa kasnije i poreko čitavog trbuha. I idem ka crvenoj kapiji. Samo jednoj, da me od ovog obora spase, ako spas uopšte postoji.

Sabrana dela mrtvog pesnika

Književne večeri poput ove bile su samo skupina mrtvih duša i izgubljenih duhova. U mračnim uglovima zamagljenog kafea, sedela su stvorenja koja kao da ne pripadaju ovom svetu. Bili su senke sebe samih, sa alkoholom ispred sebe i očima koje se cakle. U tom limbičnom raspolođenju, u magli duvana, sedela je jedna osvetljena duša. Njeno lice bilo je obojeno i njene mutne oči svima jasno vidljive jer nju su mogli da vide, ali i da čuju njen umilni glas. Ona je bila Narator. Čitajući melanholične stihove pomerala je prostor i bojila mrak bojama svog glasa. Bile su to strašne boje koje su počinjale šapatom ljubavnika, a završavale se vriskom žene pred smrt. Njena drama odvijala se u tom čeličnom polu-svetu. Sa svakom rečju ona je umirala i vraćala se u život.

Na redu je bila nova pesma, autor se zvao Ivan Crnopoljac i ovu pesmu su našli njemu u džepu kada je skončao na jednoj klupi u parku, sasvim sam (pošto je naš Narator u slobodno vreme i  medicinska sestra, među privatnim stvarima preminulog je pronašla ovaj papir i obratila je pažnju na ove stihove i rešila da ih svojoj publici predstavi jer i mrtvi imaju glas i zaslužuju pomen).

Veruješ li u magiju?

Veruješ li u magiju? 

Veruješ li u magiju?

Veruješ ...li ... u ...magiju...

Dok je padao sneg,

Dok je padao sneg,

Dok je padao sneg,

Dok...je...padao...sneg...

Počeo sam da verujem, 
Počeo sam da verujem,oje

Počeo sam da verujem....

Iznenada je iz tog mraka izronio jedan glas, pun besa i nasrtljivosti. Počeo je da viče iz sveg glasa i udara sve oko sebe:

-Hej, pa šta je ovo? Čovek dođe da se uroni u ovaj mrak, u umirujuće reči nekog tamo pesnika, a vi mi dajete govna. Pa ne može to tako. Vi nas ovde sve lažete! Dolazimo da zaboravimo, da slušamo opise umirujuće prirode, priče o umrlim ženama koje ćemo još neki put videti, a ne da slušamo o nekim izgubljenim duše...Baš mene briga za njih! Hoću neke lagane stihove, hoću slike.... Ne znate vi ništa! NIŠTA! Od ovih bučnih glasova i boja glava će mi pući. Nosite se dalje odavde!!!

Počeo sam da verujem, 

Počeo sam da verujem,

Počeo ...sam...da...verujem u boje...

Boje su bolje, 
Boje su boje,

Boje su bolje....

Javili su se još neki glasovi, da se pridruže ovom besu:

- Tako je! Šta to pokušavate da nam kažete? ŠTA? Mene je žena danas napustila i otišla sa mojim bratom. Ej! Znate li vi kako je meni! Neću sada da me terate da verujem u nekakvu magiju. Poslala mi je pismo, da kaže da joj ne trebam više. A i dete imamo! Ovo je pseći život. Pljujem ja na tu magiju! Dođe mi da vas sve poubijam! Sve! I te vaše boje!!!

-Mene su  ščepale za dušu i nisu mi dale da dišem. Te iste boje! Da, da, one. Brata su mi uzele, zaposele i bacile. Znam da nije bio dobar umetnik, ali im je dao čitavog sebe i nestao. Kada im neko više ne treba one ga bace ovde gde sam i ja završio.Sa njima je jednostavno poslovati... Proganjale su me u  snovima sve dok ih nisam poslušao.Ne postoje mali kompromisi, zapamtite! Kada je sve gorelo one su igrale, ušle u začarano kolo. Morao sam da nastavim dalje, samo da ih vidim...kako igraju...kakao se njišu...u vatri.

Boje su bolje,

Boje su bolje,
Boje su bolje,

Boje....su...bolje...

Od njih ne vidim, 

Od njih ne vidim,

Od njih ne vidim...

-Meni je danas umro poslednji unuk, Đorđe. Nikoga na svetu nemam. Ostao sam bez ikoga... Moj život je jedno veliko polje na kom stojim i osećam samo hladnoću. Kada izađem odavde, mogu samo da umrem i nestanem jer nema za mene utehe...a ni života.

Od njih ne vidim,

Ne...vidim...groblje....
Ne vidim groblje,

Ne vidim groblje,

Ne vidim groblje...jer...

Sve zaboravljam,

Sve zaboravljam,

Sve...zaboravljam...

Glas Naratora je odjekivao, pomerao sve snopove svetlosti i linije dima. Mrak se tresao pod njenim glasom i sve rešetke su odjekivale. Mnogi su pamtili ovo zatvorsko veče jer je bilo važno. Reč je oživela ove sitne ljude i dala im sebe.

Sve zaboravljam...pa i sebe...
I sebe,

I sebe,
Samo sebe.