Plakala je

Plakala je na sred Barselone. Ovoreni pogled na more, ogroman Kolumbo koji kao da gleda u blistavu budućnost, a ona sedi i jeca kao maleno dete. Tada je imala dvadesetak godina. Bila je premlada za smrt oca, premlada da se bori kroz život bez njega, bez potpore. Imala je mnogo prijatelja, nije bilo ososbe koja je nije volela. Pa ipak, u tom trenutku, svet joj je izgledao strano. Taj veliki turistički grad bio je daleko od njene kuće i svih problema koji su je za nju vezivali. Boleo ju je stomak, a srce joj je preskakalo. Nije mogla da zamisli kako će dalje. Smejala se ona, ttrudila se ostane onakva kakvom je svi pamte i znaju, ali promena je došla, odnela jedan deo nje koji je morala ponovo da izgradi, da pokuša da tu tugu učini podnošljivom.Podigla je glavu i videla belog galeba kako stoji na kolumbovoj ruci i gleda je. Ne, nikoga drugog, samo nju. Nasmejala mu se sva u suzama i otišla. Otišla da živi onaj andrićevski dan, pun muke i nemira, ali dan koji vredi proživeti. Smrt bi bila samo propuštena prilika da se iskusi život. Gledala sam se kako se udaljava brzo, kako nestaje u obrisima hiljade ljudi koji su hodali toga dana po istim pločnicima. Živela je, to je jedina misao koja ju je vukla dalje.

Vesti

Probudila se u šatoru. Malom i zagušljivom stisnutom prostoru koji je gušio. Počela je da pretražuje svoju memoriju i da traži razloge zbog kojih se tu našla , ali nije bilo nijednog. Samo velika praznina u njenom umu. Panika je počela da se širi njenim venama, mislima. Nije mogla da se pomeri niti da diše. Samo je gledala u jednu tačku i trudila se da ostane budna. Osetila je bubnjeve u grudima i plućima. Srah je preuzeo kontrolu nad njenim telom. Tako krhka nije mogla da se od njega odbrani. Trudila se , ali ju je panika uvek pronalazila u kakve kog lepe uspomene ona odlazila. Odlučila je da zaspi i otera paniku snom. Pokušala je...

Prednja strana novina bila je preplavljena naslovom i komentarima. Nepoznata devojka je bez ikakvih isprava umrla u nekom kampu na muzičkom festivalu. Našli su je u šatoru, i izgledala je kao da spava, spokojna i nežna. Nisu mogli da utvrde uzrok smrti tako mlade osobe. Gomila izjava saučešća i žaljenja preplavio je stranice, ali niko nije ništa rekao o tome kakva je bila. Jer ona je nekad bila, a sada više nije. A kažu da su svi ljudi srećni kada su zajedno u kampovima.

Na sledećoj  strani poznati psihijatar govori o novim slučajevima panike koja nastaje naglo i u stanju je da momentalno izludi ili čak i ubije čoveka. Govori i nekoliko svojih slučajeva koji su se godinama borili sa takvom panikom. Uzrok može biti bilo kakva preterano snažna emocija. Sreća, depresija, rezočaranje. Nije postojao uzrok, samo kobna posledica. Kažu da se suzdržavamo do snažnih emocija da ne dođe do epidemije.

Kakav je to svet sa ovakvim vestima...

Plaža

Sunce mi je ulazilo u oči. Osećala sam belu svetlost kako mi mazi kožu i uživala sam u svakom njenom dodiru. Pokušavala sam da nazrem da li na plaži ima ikoga osim mene, ali svetlost mi to nije dozvoljavala. Opuštena i laka, mazila sam pesak i slušajući talase zamišljala oko sebe idealnu belu plažu, sa belim peskom, beskrajno plavim morem i mirnim talasima. Zamišljala sam oko sebe pokoju palmu, morski mir i miris morske soli na svojoj koži. No, kako mi je postalo pretoplo, rešila sam da otvorim dugo zatvorene oči i da pogledam tu široku plažu oko sebe.

Videla sam da mi noge mazi neka prljava, tamnozelena reka, puna mulja i gline. Ležala sam na mešaini sive zemlje i sivog peska. Šuštala je visoka trava koja je puštala svoje  korenje duboko u vodu. Srmdelo je na mrtve ribe, motorno ulje i ustajalu vodu. Često bi i poneka žaba poskočila i ispustila svoj duboki kreket. Videla sam jedan  ružan prizor, mračan, ali  kada god bih zatvorila oči, sve što bih mogla da zamislim je jedna rajska morska plaža na kojoj nikada nisam bila, ali je svako moje čulo znalo kako ona izgleda.